Logo Gradske biblioteke

Слово о поезији

ПОЕЗИЈА САДА

ИЛИ О МРЕЖИ, ИНДИ-ВИДУАЦИЈИ И СУПЕРСИМЕТРИЈИ

 Када песник говори о поезији, онда тај говор увек подразумева родитељски поглед. Песник говори увек о својој поезији, он дакле посматра поезију као такву, целину поезије, али увек онако како би желео да сви други посматрају његову поезију, он је гледа очима изван сваког зла.

Picture-1551

Али поезија је дивље дете културе, дивље дете језика, које се измигољи па насмеје у лице таквом погледу, оно не жели да буде пристојно, оно говори о ономе о чему се не сме говорити, говори и ономе о чему сви други, па и сам песник, ћуте. То дивље дете се игра с језиком, премеће га по рукама, гужва, дрско се нагиње и скаче у понор језика.

Поезија, такође, памти све оно што је било у језику, али још више – поезија је оно што је сада у језику. А то сада је данас такво да се о њему не може говорити као што се говорило јуче. Јер сада о култури се не може говорити а да се као њен интегрални део не подразумева и поп култура, јер сада појам реалности није потпун ако је из њега искључена виртуелна реалност, јер за мене, између осталог, књижевна сцена јесу и коментари и полемике на Фејсбуку.

О томе сада не може се говорити као о нечему јединственом, па тако ни мој говор не може бити обавезујући. Мој говор не сме бити схваћен као истина: ја не говорим истину о поезији, јер поезија говори истину о себи; овај говор би, у најбољем случају, могао бити позив на трагање. Овај говор да би то постао мора имати саговорника. А тај саговорник, да би био саговорник, мора говорити о себи.

Ја ћу то сада, које је нецеловито, онако као што је поезија данас и она тишина између речи или прекид у говору, то сада ћу, дакле, покушати да објасним преко три слике. Оне немају амбицију да постану појмови, али могу бити нека врста путоказа, тачке на мапи песничког ума. Говорићу о мрежи, инди-видуацији и суперсиметрији.

Picture-1517

Мрежа је стручножаргонска иначица за интернет, као што је и друштвена мрежа, односно мрежа целог низа потпуно нових, до јуче непознатих реалности које дубински обликују живот последњих година. Мрежа је, такође, и систем књижевних и културних утицаја, надовезивања, премошћивања и додира, као што је и мрежа језика у којем песник делује. Реч је о инстанци која се не може сасвим подвести под вертикални или модернистички концепт поезије, који подразумева „напредовање“, „раст“ у времену, али ни под постмодернистички или хоризонтални, који говори о једновременом сапостојању различитих поетика. Мрежа је вишесмерност, „неконтролисано кретање у више праваца“, истовремено постојање и деловање у различитим равнима, преламање тих равни; али мрежа је и психотропно лутање кроз градове, лице непознате девојке у аутобусу, неочекивани сусрети, хормони, излучевине, мрежа тела и његових реакција. Или у уметности, пример једне од могућих мрежа: опрезно опипавање, тумарање кроз језик у књизи Промена Милутина Петровића; спој лома у језику и модерна меланхолија код Звонка Маковића; преосетљиви, урбани субјекат Дејана Илића; па нова Орфејева потрага за Еуридиком на албуму Reflektor канадског бенда Arcade Fire; или коридори тишине огрнути оштрим саксофоном у слободном џезу Колина Стетсона; постапокалиптични пејзажи градова у есеју Критични простор Пола Вирилиоа; напетост и немир у тишини поезије Јана Скацела; истраживање колективне психологије и злокобног рађања нацизма у филму Бела трака Михаела Ханекеа; или суноврат грађанске епохе у вртлог рата на Кирхнеровој слици Потсдамер плац; па туга и немоћ дечаштва и младости у музици групе The Smiths, или то исто, само мало друкчије у музици београдског бенда Петрол; или калеидоскоп културе пројекта Градац Бранка Кукића. Или сати и дани разговора о поезији, и уметности, и животу, са људима: од пријатеља из детињства Боре Милојева, преко мог тајног братства из Вондер бара на Булевару краља Александра у близини Ђерам пијаце, па до Саше Сојкића, Драгана Ђорђевића, Томислава Брлека, Бојана Савића Остојића. Или Радомира Константиновића, Боре Ћосића, Милутина Петровића, Жарка Радаковића. Или један разговор и пијанство са Бранком Малешом у Загребу. Већ колико сутра овај би списак и распоред био другачији. Јер мрежа се гиба и колеба, расте хировито и подразумева избор у сваком тренутку.

Picture-1521

Сваки од тих избора је један корак у инди-видуацији. Ово је, дакле, друга слика. Она је преузета из класичне психоанализе, али је преобликована, готово безазлено, уметањем цртице између „инди“ и „видуације“. Али сада, ово „инди“ је начинило пресудан корак, некако се искобељало и осамосталило унутар овог драматичног појма, баш као што се и инди култура борила и изборила за своје место у пољу културе. Не само независна поп музика која је већ поменута, него и, рецимо, стрип Вендета Алана Мура и Дејвида Лојда, чији главни јунак је постао симбол недавних грађанских протеста широм планете, а маска коју он носи заштитни знак, између осталих, хакерске групе Анонимни – што све заједно јесте борба за бољи и праведнији свет. Ту су још и уметнички филмови малог буџета, самиздат књижевност и читав низ сродних „уради сам“ културних акција које постају пресудне за обликовање културе од друге половине прошлог века све до данас. „Инди“ тако не значи само изузетост из главног тока, већ на првом месту духовну независност и слободу; „инди“ сада значи другачији поглед, онај који не пристаје на задате, другде формиране представе о свету, као што и поезија значи управо то.

Али овај напор самообликовања се ту не зауставља: преламање речи праћено унутрашњом игром која подрива и размиче њено основно поље сада постаје гарант сталне напетости између високе и независне, инди културе, и нека врста надметања између личности и заједнице. Међутим, овај прелом речи иде још даље, па тим другачијим погледом на личност и на духовни процес који значи постајање личношћу заговара еластичнији, дискретнији приступ култури, односно отвара простор за превазилажење напетости између различитих културних идеологија. Другим речима, не поезија да би се постало добар грађанин и пристојан човек, већ поезија као поље слободног духовног истраживања и најрадикалнијег преиспитивања језика, дакле, најрадикалнијег преиспитивања себе, а тиме, разуме се, и света.

Поезија је у ствари та цртица која се ниоткуда појавила и поиграла се са једном познатом, великом, страшном речју; поезија је та пауза која је унутар једне познате слике преокренула редослед. Индивидуација, тај незавршиви процес самопроналажења личности који се одвија на линији личност – заједница, сада, после уласка духовног става инди културе у ову језичку и културну игру, на десну страну релације на место велике заједнице, друштва, нације или, по неким интерпретацијама, бога, јер можда је управо бог та цртица уметнута у инди-видуацију, што даље отвара простор за један нови вид мистике, за инди мистику – дакле, на то место инди-видуација поставља другу личност. То је у исто време најмање, али и највише што поезија може – да досегне до другог.

Ту се појављује и трећа слика у овом спектру, а то је суперсиметрија. По једној од новијих научних теорија о настанку света, у доба кад је свемир био млад, свака елементарна честица имала је свог суперпартнера, или сенку. Та сенка је идеални други, најсавршенији сутелесник. Суперпартнери нису још увек детектовани у лабораторијама, али они постоје у умовима научника, постоје, дакле, у умовима људи. Управо о тој ситуацији, али сада пребаченој на план љубави говори песма „Суперсиметрија“ горепоменутог бенда Arcade Fire: „Знам да живиш у мом уму, што није исто што и бити жив“. И та песма, као и цео албум Reflektor, још једном причају о Орфеју и Еуридики. Али то је сада једна нова прича, испричана новим језиком, језиком поп музике у коју су уплетени и појмови из савремене науке. Можда баш онаква какву би испричао сам Орфеј да је данас овде. Ако се ова слика даље развије, може се доћи до закључка да је у њој и о поезији реч: јер поезија је свест о томе да постоји идеални други, савршени језички сутелесник, то лице на које се односи све оно што поезија говори. То лице није никада сам песник. То лице је стварно. То лице мора бити стварно да би поезија била стварна. То лице може бити драга и блиска особа, али то лице је увек читалац. Или, да се вратим на почетак: ако је поезија дивље дете језика, онда је друго лице оно које прати то дивље дете у свим његовим несташлуцима, све до оног тренутка док на лицу дивљег детета не препозна себе самог.

Дакле, поезија сада јесте и мрежа нових реалности које имају своје законе и правила, као што је и цело једно узбуркано поље поетских и културних активности у којем се преиспитују људске слободе и људскост сама, као што је, коначно, и духовно плодотворно коришћење научних теорија, поигравање са тим теоријама и њиховим сазнањима.

Кажем: све то је поезија сада. Шта је оно што ће бити, не знам и не желим да знам. Јер да знам, нити би то што пишем била поезија, нити би то што живим био живот.

 

Марјан Чакаревић

У Чачку, 26. јуна 2014

Ознаке: , ,


Одговоре можете пратити кроз RSS 2.0 feed. Можете оставити одговор, или trackback са вашег сајта.

AddThis Social Bookmark Button

Оставите коментар