Mislima o dobru i zlu Vladike Nikolaja Velimirovića započelo je prestavljanje „Poezije danas“ u kojoj su učestvovali pesnici Duško Novaković, Vojislav Karanović, Živorad Nedeljković i Dejan Aleksić i  književni kritičar Gojko Božović koji je govorio o fenomenu poezije kao najsažetijem obliku poimanja sveta. Književno veče koje je briljantno vodila  bibliotekar Biljana Raičić okupilo je prave ljubitelje pesništva a uz nagrađene pesnike u programu je učestvovala i Sara Plazinić, učenica srednje Muzičke škole.

„Poezija pruža bogatstvo onoga što nudi jezik, ona je poslednja utopija dostupna ljudima i uvek će nuditi slobodu i ljubav. Poezija prati ono što je stvarni život, zapravo ona i jeste u velikom dosluhu sa stvarnosnim okvirima, okvirima sveta u kome živimo i u zavisnosti od toga koliko postoji potreba da ona u njemu deluje, toliko će interesovanje za poeziju biti.“, reči su Dejana Aleksića dobitnika, između ostalih, nagrade „Meša Selimović“ za knjigu „Jedino vetar“

          Pesnik tihe, jednostavne, nenametljive poezije Živorad Nedeljković predstavlja jedan od najznačajnijih glasova savremenog srpskog pesništva, a prošle godine njegovo stvaralaštvo ovenčano je „Disovom nagradom“.

Jednostavno i postepeno, Nedeljković oblikuje pesme stišanog i proceđenog iskustva, topline i neposrednosti. Kao retko gde u savremenoj srpskoj poeziji, jezička preciznost u Nedeljkovićevim stihovima oblikuje fragmente autentičnog iskustva uz pomoć kojih se, u isti mah, sabrano i duboko promišlja moderni, svakodnevni svet. Sam autor smatra da… „znanja poezije nisu znanja od kojih svet suštinski zavisi, ali da njih nema, moglo bi se desiti da razne veštine koje su često u sprezi sa malo znanja i još manje nedoumice brzo dokusure svet. U tome je moć poezije kojoj ovaj svet, kakav – takav, duguje svoj opstanak“

Vojislav Karanović bio je predvodnik pesnika koji su se javili ranih devedesetih godina.. Dobitnik je brojnih književnih nagrada: Vasko Popa, Branko Miljković, Vitalove, Meša Selimović, Disove i Zmajeve nagrade, a poslednja zbirka „Unutrašnji čovek“ ne dozvoljava nam da utonemo u bezvoljnost i letargiju.

Pesnik neprekidno čitaočevu pažnju zadržava na tankim i neuhvatljivim granicama sveta bića i tela, i sveta emocija i umovanja, no kako su ocenili književni kritičari, metafizički sloj je u novoj Karanovićevoj zbirci „Unutrašnji čovek“ naglašeniji nego u njegovoj predhodnoj poeziji, i sigurno je izdvaja kao jednu od najznačajnijih pesničkih knjiga protekle godine. Poezija Vojislava Karanovića nas odvraća da o poeziji samo govorimo, a da se u nju ne uživljavamo. Pesnička reč je put u carstvo mašte, a iz tog carstva, uprkos željama ideologa svih vrsta, čovek nikada nije u potpunosti prognan.

Obale Egejskog mora, Solun, ostrvo Tasos, gradić Strumica na jugu Makedonije, Podgorica i Beograd, sve su to,  spoljne geografske koordinate iz  biografije Duška Novakovića unutar kojih se prepliću događaji i sudbine njegovog života, i života njegovih najbližih. Sve to ostavlja traga i u pesnikovoj poeziji koja je zastupljena u mnogim kako domaćim tako i stranim antologijama i zbornicima savremenog pesništva, a nagrađena je i brojnim književnim nagradama. Jedna od njih je Disova a prošle godine i nagrada „Desanka Maksimović“

Uspomene, koje grade sećanja i od kojih se gradi književnost, osnovna su građa i poezije Duška Novakovića. Dvosmislen odnos između života i pesme Novaković razrešava tako što bivši život aktuelizuje u poetskoj reči, i tako, još jednom, simbolički, proživljava ono što je nekada bilo neposredno pesničko iskustvo. Nova pesma ostaje odgovor životu, ona je i dalje sposobna da bude osetljiva na patnju i bol, ostaje moralno odgovorna, u Novakovićevom slučaju veoma naglašeno moralno odgovorna.

„Moje etičko stanovište jeste da u čežnji za čistotom i ljubavlju poezija mora da podseća na ljudsku odgovornost, kako bi čovek ne samo opstao nego i ostao čovek“, kaže Duško Novaković, „koji i dalje ima veru da poezija može da menja, ako ne svet, onda svakako, čitaoca“.

O potrebi postojanja poezije, Gojko Božović je istakao da „pesnik voli reči i sa njima živi.  Pesma, inače dopire do onog najuzvišenijeg u nama, ona doseže do granice svetog i božanskog, ali, isto tako, ona zalazi i u najdublje ponore čoveka i dolazi do najmračnijih užasa. Poezija nam je potrebna, jer čitajući je, slušajući je, postajemo čovečniji, plemenitiji, spremniji da razumemo i drugo ljudsko biće, svog bližnjeg, i da bar malo saosećamo sa njim“.

U to su se uverili svi koji su sinoć prisustvovali na još jednom izvarednom programu u okviru  49. Disovog proleća i slušali poeziju Aleksića, Karanovića, Nedeljkovića i Novakovića.

„Dobro je što poezija uporno, vekovima, ako ne i milenijumima ne dozvoljava da se vino do kraja pretvori u sirće. Čime bismo onda nazdravljali“, kaže Duško Novaković.

Nazdravimo onda poezijom do sledećeg susreta!

Gradska biblioteka „Vladislav Petković Dis“ u subotu 19. maja 2012. otvara svoje Pozajmno odeljenje za odrasle čitaoce od 18 do 24 časa, u okviru manifestacije Noć muzeja, koja se i ove godine održava u velikom broju institucija širom zemlje. Sugrađanima koji budu posetili prostorije Biblioteke u večernjim satima, možemo ponuditi program sa izborom dela fonda knjiga i usluga Gradske biblioteke, koji su najčešće nedostupni korisnicima u svakodnevnom radu ustanove. Na prvom mestu izdvajamo izložbu stare i retke knjige „Nevidljiva knjiga“koju priprema bibliotekar savetnik Milica Baković, a kojom će se otkriti bogatstvo naslova koji po zakonu predstavljaju predmete od posebnog kulturnog značaja za Republiku Srbiju. Između ostalih knjiga biće izložene „Golubica“ za 1843/4. godinu, „Istorija francuske revolucije“ od Minjea (1863), „Iz života C. K. oficira austrisko-srpskog“ štampana u Zemunu 1863. godine. Tokom čitave večeri biće prikazivan izbor starih snimaka o Čačku pod naslovom „Od celuloida do digitalizacije“, koji su digitalizovani ili se u digitalnom obliku čuvaju u okviru fonda Centra za digitalizaciju Gradske biblioteke: dokumentarni film o Čačku iz 1954. godine i prvi film o Saboru trubača reditelja Puriše Đorđevića, snimak festivala Pozorišnih amatera u Čačku iz 1977. godine, film Miše Radivojevića o Čačku iz 1978. godine, kao i kraći video zapis u kome poznati arhitekta i zavičajni autor Mihajlo Mitrović govori o arhitekturi Čačka.

Tokom trajanja večeri Pozajmno odeljenje za odrasle korisnike radiće sa čitaocima, a kao posebnu pogodnost izdvajamo da će u subotu od 18 do 24 časa upis u Biblioteku za čitaoce starije od 15 godina biti u pola cene. Pozajmno i Dečje odeljenje i Čitaonica za dnevnu štampu u subotu pre podne rade uobičajeno od 8 do 13 časova. Dobrodošli, ulaz slobodan!

Gradska biblioteka „Vladislav Petković Dis“ vas poziva na  književno veče nagrađenih pesnika

POEZIJA DANAS

Učestvuju:

Dejan  Aleksić, nagrada „Meša Selimović“,
Vojislav Karanović, Zmajeva nagrada,
Živorad Nedeljković, „Disova nagrada“,
Duško Novaković, nagrada „Desanka Maksimović“
O poeziji danas govori Gojko Božović, književni kritičar
Muzika: Sara Plazinić, solista, učenica Muzičke škole
Voditelj: Biljana Raičić

 Četvrtak, 17. maj 2012. godine, Galerija Narodnog muzeja, 19, 30 časova

                                ALNES, Karsten

          [prevod s norveškog   Predrag Crnković]

       N E M O J   D A   M I   U M R E Š,   S O F I J A

Roman o sarajevskom atentatu 1914

(Beograd, NNK internacional, 2010, 128 str)

Za Balkance svakako je zanimljivo šta o ubistvu austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda i njegove žene Sofije Hotek, u Sarajevu, na Vidovdan, 28 juna, 1914. godine, misli jedan Norvežanin. Taj atentat koji je poslužilo kao povod da Austrougarska objavi rat Srbiji i koji je inicirao Prvi svetski rat,  i danas, nakon jednog stoleća, izaziva velike kontroverze među istoričarima. Svet je zagazio u najveće krvoproliće posle Napoleonovih ratova koje je progutalo više od dvadeset milona života. Ovo ubistvo, kao i ubistvo poslednjih Obrenovića 1903. godine, su osnova za srbofobičnost Evrope koja se proteže do današnjih dana.

Alnes Karsten (1928), magistar nordistike, istoričar i pisac, poznat  po istorijskim romanima i romansiranim biografijama,  od kojih je Sabina (1994)- knjiga o  Sabini Špilrajn, sledbenici Junga i Frojda, jednoj od prvih psihoanalitičarki na svetu, doživela svetski uspeh i postala internacionalni bestseler. Objavio je Istoriju Norveške u više tomova, a 2006 završio je Istoriju Evrope u četiri toma.

Nemoj da mi umreš, Sofija, ljubavno-istorijski roman, nije istorija, ali ni roman u pravom smislu te reči.  Opisuju se i događaji koji  prethode atentatu – bračni par na vrhuncu moći, mladići puni snova i ideala, ali već bolesni od tuberkuloze i pod senkom budućeg poraza. Pisac psihološki posmatra sudbinu Franca Ferdinanda i njegove 46-godišnje supruge  obuzete zakasnelom trudnoćom. Psihološki posmatra i sudbine njihovih ubica, trojice glavnih atentatora članova „Mlade Bosne“, Nedeljka Čabrinovića, Gavrila Principa i Trifka Grabeža koji su za jedan deo sveta  teroristi, a za druge heroji.

„Karsten Alnes u romanu navodi pacifistička razmišljanja Franca Ferdinanda, a njegova supruga Sofija „u sebi“ izlaže politički ultrakorektan hvalospev modernizmu u kombinaciji s persiflažom storije o „večitoj i predodređenoj“ ljubavi“, zapisuje, između ostalog, Predrag Crnković u Pogovoru prevodioca srpskom izdanju sa kojim je obavio (i objavio na kraju romana) i Intervju.

Muslimani su opisani kao miroljubivi i kulturni, Jevreji poštujući tradiciju, žive po  ustaljenim pravilima, a Srbi su pijandure ili svađalice… U svom mirotvorstvu protiveći se Poćorekovoj nameri da vojno umiri nepokorne Srbe kojima smeta aneksija Bosne i koji žele ujedinjenje srpskih zemalja, tj. Veliku Srbiju, Ferdinand se pita: „Kome treba zemlja  krijumčara i šljiva?“.

Prema pisanju norveškog izdavača, „ovo je roman  o fanatičnom nacionalizmu, o izgubljenom miru, o radosti života, ali i o varljivoj sreći, o arhitektama rata i sledbenicima nasilja“. A Maya Troberg Djuve, kritičar najuglednijeg norveškog dnevnog lista Dagblader,  zapisuje: „Pisac nam daje živu sliku kulturnee, religiozne i političke klime u Evropi, prikazuje nam život te godine 1914, kao uzavrelost, raspoloženje i život običnih ljudi u Sarajevu tog kobnog dana. Jezik je istovremeno čulan i raspregnut. Roman koji drži napetost od prve strane“.

Prevod i štampanje ove knjige je finansijski podržala NORLA, norveška agencija koja podržava promociju norveške književnosti u inostranstvu, što je najbolji znak da se radi o literarno vrednom delu.

Milica BAKOVIĆ

Gošća iz Norveške zadivljena je graditeljstvom srednjevekovne Srbije i činjenicom da se u kompleksu manastira Žiče nalazi i katolička crkvica namenjena neimarima hrama koji su bili druge vere. Vodič kroz istoriju ovog hrama starog osam vekova bila je Dragana Tipsarević, direktor Biblioteke u Kraljevu.

U biblioteci koja nosi ime prvog krunisanog kralja Srbije, Stefana Prvovenčanog, održano je potom književno veče pod nazivom „Disovo proleće u Kraljevu“. U programu su učestvovali: Tune Hednebe, Živorad Nedeljković, prošlogodišnji dobitnik Disove nagrade, Danica Otašević, direktor čačanske Biblioteke, Bogdan Trifunović, bibliotekar koji je govorio o stradanjau srpskih interniraca za vreme Drugog svetskog rata u logorima u Norveškoj i pomoći norveškog naroda koja se ogledala za vreme rata ali i kasnije u uspostavljanju kulturnih i poslovnih veza čiji su simboli Spomenik mira i Norveška kuća u Gornjem Milanovcu. Program je vodio pesnik Dejan Aleksić uz pomoć Nine Radaković kao prevodioca.

   U programu večeri učestvovali su: Danica Otašević, direktor Biblioteke, Bogdan Trifunović  tekstom o sudbini srpskih zarobljenika interniranih u Norvešku 1942. godine, a svoje stihove na norveškom čitala je Tune Hednebe. Njenu poeziju na srpskom jeziku interpretirali su Janko Balšić, Milica Kaplarević i Sanja Ilić, učenici Gimnazije “Takovski ustanak“ iz Gornjeg Milanovca. Publici su takođe prikazani promotivni filmovi o Norveškoj. Program je vodila Aleksandra Đurić a kao prevodilac, ispred društva srpsko-norveškog prijateljstva, učestvovao je Marko Karalejić.

Ovako je Isidora Sekulić, početkom prošlog veka, ispričala nordijsku legendu, pošavši na put u Norvešku, zemlju iskidanu vodom, vetrovima i mrazevima. Ona je svojim putopisom „Pisma iz Norveške“ (1914) približila i opisala jednu, tada nepoznatu i daleku zemlju. Žena putopisac, izrazitog kosmopolitskog duha želela je da pomogne otvaranju vidika ka drugim narodima i kulturama. Za razliku od Jovana Dučića koji u svojim putopisima ispoljava simpatije ka južnim zemljama, njihovim istorijskim događajima i legendama, Isidora sa velikim poštovanjem i ljubavlju piše o Norveškoj.

Čitajući „Pisma iz Norveške“ prvi put smo se susreli sa ovom zemljom!

Veze i susreti između Norveške i Srbije uspostavljali su se čitav vek u čemu su prednjačili umetnici, poete, muzičari i slikari. Čast da budunovi most između norveške i srpske kulture pripala je ove godine pesnikinji Tune Hednebe iz Osla i Gradskoj biblioteci „Vladislav Petković Dis“ iz Čačka.

Tune Hednebe je glavni inostrani gost na 49. Disovim svečanostima i premijerno je svoju poeziju sinoć prestavila brojnim ljubiteljima pisane reči u Disovom zavičaju. Da se spoje dva pesnike – Dis i Tune Hednebe  – pomogli su Ambasada Kraljevine Norveške i NORLA, organizacija koja promoviše norvešku literaturu u drugim zemljama, Mirna Stevanović, asistent na katedri za skandinavske jezike na Filološkom fakultetu u Beogradu, Radoš Kosović koji je preveo ovu poeziju, Aleksandar Popović i Nenad Jovanović kompozicijama Edvarda Griga, Marija Dimić i Ljubiša Ćirković kazivanjem pesama kao i voditelj Marija Radulović.

Ko ume lepo da priča taj može sagraditi svet. Jedan od tih savremenih graditelja je i Tune Hednebe.

„Objekti ili motivi u njenim pesmama relativno su jednostavni, i u ukupnom zbiru ih nema mnogo. Dramatičnih događaja ima malo, a temperatura je retko povišena. U mnogim pesama ima elemenata prirode – drveća, trave, vlati, šljiva, oluja. Često se susrećemo i sa snovima, sećanjima, motivima detinjstva, motivima komunikacije, i prostorima, mestima, ograničenim geografskim područjima, „kvadratima”, pustarama, đubrištima. Uobičajeni su i arhitektonski motivi – stubovi, stepeništa, građevine – i fenomeni koji se vezuju za građenje ili farbanje. Ali čini se da su ti fenomeni retko odrazi sveta. Pre se može reći da Tune Hednebe nanovo aranžira elemente stvarnosti, organizuje stvari na nove načine, re-konstruiše. Te re-konstrukcije se ponovo izgrađuju u tekstovima koji signaliziraju skoro potpunu kontrolu, strogu estetsku ravnotežu. Ali kontrola i ravnoteža su čisto jezičke, ili pesničke. Svet se ponovo konstruiše kao jezički svet, koji obiluje iznenađenjima, ali je sve vreme pod potpunom estetskom kontrolom“, kazala je o ovoj najpoznatijoj norveškoj liričarki Mirna Stevanović na promociji u Čačku.

 Jesen je
i šljiva pada, jabuke,
voće pada
i inženjer duše
meri univerzum kašičicom
Sneži po snegu, sneži po kiši
sneži po leđima
Zvezde padaju.

(Mračni kvadrat, 1994)

Nakon pripremljenog programa učenici Gimnazije su razgovarali sa autorkom, čime je i okončan ovaj veoma zanimljiv školski čas. Svi prisutni pozvani su da prisustvuju književnoj večeri autorke, koju Biblioteka organizuje u Galeriji narodnog muzeja u Čačku u utorak 8. maja, sa početkom u 19 časova.

Gradska biblioteka   „Vladislav Petković Dis“

srdačno vas poziva
na književno veče
pesnikinje Tune Hednebe iz Norveške

 UNATRAŠKE

U BUDUĆNOST

Učestvuju:

Tune Hednebe i   prof dr. Mirna Stevanović

 Stihove kazuju:

Marija Dimić i Ljubiša Ćirković

Muzika:

Aleksandar Popović, klavir
i Nenad Jovanović, violina

Voditelj programa:

Marija Radulović

Utorak , 8. maj 2012 godine

Galerija Narodnog muzeja u 19 časova

Tune Hednebe

Rođena 1962. godine, odrasla u Tensbergu, trenutno živi u Oslu.

Studirala je engleski i skandinavske jezike i književnosti na Univerzitetu u Oslu, kao i dramsku i filmsku umetnost na Univerzitetu u Trondhajmu. Držala je mnoge kurseve kreativnog pisanja, između ostalog i na Univerzitetu u Geteborgu.

Debitovala je 1989. godine zbirkom pesama Larm (Buka). Njena ostala izdanja su Mørk kvadrat (Mračni kvadrat, 1994), Pendel (Klatno, 1997), Stormstigen (Lestve oluje, 2004), Nedtegnelser (Beleške, 2008). Takođe je prepevala izbor pesama Emili Dikinson Skitne lille hjertet (Malo, prljavo srce, 1995).

Bila je u upravi Norveškog udruženja pisaca, i predstavnik u Književnom savetu. Dobitnik je stipendije za žensko pismo Tanum, nagrade Norveškog kluba liričara, nagrade Glad (Sult), kao i švedsku Dublugovu nagradu. Bila je zvanična pesnikinja umetničkog festivala Festspillene u Bergenu 2007. Od 2010. godine prima Državnu stipendiju za umetničke stvaraoce.

UNATRAŠKE smo otišli u budućnost
i niko nas nije razumeo
jurili smo kroz vekove
ali niko nije čuo da li smo dolazili
ili odlazili,

a mi smo čuli šta govore
ali nismo videli šta rade,
dela usmerena
ka nečemu sanjalačkom u zamisli
u kojoj smo shvatili sledeći potez
a da oni nisu shvatili naš
niti zašto smo došli
sa armijom misli iz prošlosti.

Bili smo senke u snu
unatraške smo otišli u budućnost
da bismo izgovorili ove reči
od kojih je svaka pad
iz života, u istoriju.

(Lestve oluje, 2004)

Kako je bilo u Čačku najbolje govore fotografije, a za one druge preporuka je da čitaju poeziju ovih pesnikinja.