O nagradi za dizajn  Isailo A. Petrović odlučivao je žiri u sastavu: slikarka Vesna Petrović, predsednik, i profesori umetničkog smera Mašinske škole Danka Perović i Rašo Jovanić.

Druga nagrada, koja se tradicionalno daje za izdavački poduhvat godine, „Danica Marković“, ovoga puta nije dodeljena. Prema mišljenju žirija koga su činili Ivan Ružičić, predsednik, Vesna Bijelić i Danica Otašević, uprkos obimnom izdavačkoj produkciji od oko 430 objavljenih knjiga, nijedna publikacija se nije nametnula svojim kvalitetom i sadržinom da ponese nagradu za knjigu godine.

          Izložba „Štampana reč“ čiji je autor Marija Orbović, bibliotekar – savetnik Zavičajnog odeljenja, okuplja zavičajne autore, izdavače i štampare i na jednom mestu promoviše bogatu izdavačku delatnost koja nastaje u Čačku. Privilegiju da otvori izložbu imao je etnolog Dragomir Antonić, koji je rođen u Čačku gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Antonić je istakao da je „njegova prva knjiga bila baba Kosara Radičević, majka književnika Branka V. Radičevića, i naglasio značaj pričanja priča deci i biblioteka u formiranju ličnosti i odrastanju.

Danica Otašević, direktor Biblioteke istakla je da su knjige najtrajniji spomenici i da se Čačak može pohvaliti velikim brojem poklonika pisane reči. „Čuvajmo svoj jezik, svoje pismo i svoje knjige,  jer su to tapije našeg postojanja, naša duša“ naglasila je Danica Otašević.

Svečanost otvaranja izložbe, kojoj je prisustvovao veliki broj Čačana uprkos hladnom vremenu, uveličale su i učenice srednje Muzičke škole Vesna Đunović i Biljana Jovanović sa dve izvorne pesme. Voditelj večeri bila je Marijana Lazić, bibliotekar.

U centru pažnje ove izložbe koja se održava pod motom „Samo napisana reč ostaje“, bio je nagrađeni par Ivan Kostić i Milan Pavlović.

Nagrađeni Ivan Kostić lično je primio nagradu za dizajn „Isailo A. Petrović“ , dok će Milanu Pavloviću, koji živi i radi u Torontu, nagrada biti naknadno uručena.

Ivan Kostić je rođen  u Čačku 1986. godine. Završio je grafičku dizajn na Visokoj školi Strukovnih studija beogradska politehnika. Živi u Beogradu i radi kao grafički dizajner.

Milan Pavlović rođen je 1969. godine. Diplomirao je 1995. na odseku grafike FPUD-a i magistrirao 2001. na predmetu ilustracija. Ilustrator, crtač stripova, bavi se animacijom i grafičkim dizajnom. Objavio je više knjiga i dobitnik je nagrade Zlatno pero Beograda 1996. i 1999. godine. Izlagao je radove na više kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu, i imao četiri samostalne izložbe.

           Izložba „Štampana reč 2011“ biće otvorena do 29. februara

Svojim romanom „Fantazija za dva pukovnika i bazen“, čitaoca provodi kroz Portugaliju bogatu ružama, vinovom lozom i kvalitetnim vinom, nastanjenu toliko pričljivim ljudima, da se čini da cela zemlja bruji od “neprestanog blebetanja“… Isto toliko su puni potrebe za razgovorom, i sa sobom i sa drugima, tri glavna junaka dela: penzionisani pukovnici Bernardes i Lenkastre, i Emanuel Eloi, koga upoznajemo kao vozača starog i prašnjavog “renoa 4“ i šahovskog majstora.

Pukovnik Bernardes i njegova supruga koju naziva “baronicom“ iz strahopoštovanja i “za svaki slučaj“ (iako su, u svoje vreme, pukovi redova pred njim drhtali), nemaju decu, ali ni mnogo zajedničkih tema za razgovor. On spava sa puškom pod jastukom, sa svima razgovara kao da im komanduje i tako zadržava iluziju moći, i čudi se što baronica čita knjige. Tu naviku smatra beskorisnom, jer je sam zadnji roman pročitao pre trideset godina, služeći u kasarni u Angoli, i zahvaljujući tome što ga je neko zaboravio u vojničkoj prašini. Da bi se nečim zabavio, odlučuje da kopa bazen.

Porodicu pukovnika Lenkastrea, čine još i supruga i odrastao sin, sa čijim se načinom života (i obaveznim “pirsingom“), očeva vojnička strogost ne uklapa, i stalno su u sukobima. Da bi ih izbegli, odlučuju da prodaju svoje imanje i da se on i supruga odsele se u blizinu Bernardesovih, i zajedno uživaju u miru, na obali bazena.

Tu idiličnu zamisao prekida Emanuel, slučajnim ulaskom u njihove živote, dovodeći u pitanje vernost gospođe Bernardes, ali i zadajući mat na crnobeloj ploči i penzionerima, i njihovim vojničkim uspomenama… Ili se to možda nije ni desilo, osim u njihovoj mašti, jer su svi nezadovoljni stvarnim životom…

Ova satirična priča navodi čitaoca na razmišljanje o sopstvenom mestu u, ne tako vedroj, perspektivi savremenog načina života.

Dubravka Ilić

Poziva vas na otvaranje izložbe

 Štampana reč 2011

- 13. izložba čačanskog izdavaštva -

Sreda, 1. februar 2012. godine u 19 časova

Umetnička galerija „Nadežda Petrović“

Autor izložbe: Marija Orbović

Izložbu otvara: Dragomir Antonić, etnolog

Dodela nagrade „Isailo A. Petrović“ za dizajn

Dodela nagrade „Danica Marković“ za knjigu godine

Učestvuju: Vesna Đunović i Biljana Jovanović, učenice 4. razreda Srednje muzičke škole, solo pevanje, klasa profesorke Dragane Vuković

Petak, 3. februar 2012. godine u 13 časova

Umetnička galerija „Nadežda Petrović“

GARSON JE IMAO DUŠU

promocija knjige Ljubomira Radivojevića Šaje

Učestvuju: mr Jelena Kovačević, Radovan M. Marinković, dr Svetislav Lj. Marković

Muzika: Dude Lukić, usna harmonika, i Dimitrije Ilić, harmonika

Petak, 10. februar 2012. godine u 19 časova

Umetnička galerija „Nadežda Petrović“

JESENjA KIŠNA PESMA

Stevan Luković – sto godina od smrti

Učestvuju: dr Gojko Tešić, Milica Baković i Olivera Nedeljković

Utorak 21. februar 2012. godine u 19 časova

Umetnička galerija „Nadežda Petrović“

UNUTRAŠNjI VIDICI

Promocija knjige Duška Jevtovića

Učestvuju: Milica Baković, recezent, i autor

Muzika: Lukovićevu pesmu „Mutan je tužan bio dan“ kompozitora Jovana Srbulja, premijerno izvode Dragana Manojlović, sopran, i Vesna Obradović, klavir.

Sreda, 29. februar 2012. godine u 19 časova

Umetnička galerija „Nadežda Petrović“

NE NADAJTE SE DA ĆETE SE REŠITI KNjIGA

Umberto Eko

Izdavač: „Gradac“

Učestvuju: mr Marijana Matović, Branko Kukić i dr.

Knjižni fond odeljenja, koji sa 204 prinovljena naslova u 2011. godini, broji više od 3.000 knjiga i slikovnica, na raspolaganju je meštanima Prijevora i okoline. Od 213 upisanih članova u prošloj godini najveći broj čine najmlađi-predškolci, koji prve slikovnice pozajmljuju u Biblioteci, kao i učenici Osnovne škole u Prijevoru. Koliko se u Biblioteci osećaju kao kod svoje kuće i rado čitaju, govori i broj od 2.024 pročitane knjiga tokom 2011, i to što su pet najmlađih NAJčitalaca osnovci.  To su: Nikola Jojić, 2. razred, Dušan Marjanović, učenik 4. razreda, Veljko Marjanović, 5. razred, Vesna Avramović i Dragana Bogdanović, učenice 6. i 7. razreda. Najvredniji odrasli čitalac je Anica Vujić.

Hol škole, sa kojom Gradska biblioteka „Vladislav Petković Dis“ i inače ima odličnu saradnju, bio je ispunjen do poslednjeg mesta. Osim učenika i nastavnika,  svečanosti su prisustvovali  svi koji su želeli da čestitaju i da aplauzom nagrade prve dobitnike diploma i knjiga za vredno čitanje.

   Dobrom raspoloženju doprineo je i susret sa dečjim piscem iz Čačka, Oliverom Cupać, čiji su stihovi slatko nasmejali najmlađe. Publika nije štedela aplauze, kada je bibliotekar odeljenja u Prijevoru Snežana Planić uručila nagrade NAJčitaocima, ali i da pozdrave Saru Pavlović, Tijanu Kovačević, Veru Ivanković i Miloša Danilovića, koji su recitovali stihove Vojislava Ilića, Branka Ćopića i Ljubivoja Ršumovića.

Osim toga što vole knjigu, da pokažu i zavidan muzički talenat i da svetkovina čitanja prođe u raspevanoj atmosferi, potrudili su se Vladimir Robajac, Žarko Pešterac, Jovan Vulović, Dušan Šibalić, Vasilije i Milija Popović, Anđelko Maletković, Teodora Drobnjak, Ana Marjanović, Jovana Jojić i Vesna Avramović, pod vođstvom nastavnika Nikole Beševića.

Svojevrstan susret nemačke i srpske kulture obeležila je izložba „Prevođenje kao kulturna razmena“ koja je otvorana u sredu, 25. januara 2012. godine, u 12 časova u holu ispred Odeljenja za odrasle čitaoce Gradske biblioteke „Vladislav Petković Dis“.

Ova izložba je plod dugogodišnje saradnje između Gete institita u Beogradu i Udruženja književnih prevodilaca Srbije, a nastala je prošle godine povodom šest decenija od osnivanja Udruženja prevodilaca.

Na plakatima je dvojezično prestavljeno petnaest nemačkih pisaca rođenih u periodu od 1944. do 1982. godine čija su dela prevedena na srpski, a većinu knjiga poseduje i Gradska biblioteka u svojim fondovima. Ova izložba je pretpremijera brojnih aktivnosti na popularisanju nemačke kulture koje će tokom 2012. godini biti održane u Čačku, koji je izabran za grad partner Gete instituta.

 Na izložbi „Prevođenje kao kulturna razmena“ predstavljeni su srpskoj publici nemački pisci: Galzan Činag, Bernhrad Šlink, Rafik Šami, Herta Miler, Ralf Rotman, Tarsten Šulc, Ingo Šulce, Marsel Bajer, Dženi Erpenbek, Katarina Haker, Julija Frank, Džuli Ce, Danijel Kelman, Klemens Majer i Benjamin Lebert.

Na svečanom otvaranju direktor Gradske biblioteka Danica Otašević istakla je da ja 2011. godina bila značajna za srpsko-nemačke kulturne veze jer ja na sajmu knjiga u Lajpcigu Srbija bila zemlja u fokusu, a na nemačkom jeziku pojavile su se knjige savremenih srpskih književnika kao i više antologija. Gost 48. Disovog proleća u maju prošle godine bio je i poznati nemački slavista dr Manfred Jenihen koji je srpsku kulturu zadužio prevodima na nemački Andrića, Desanke Maksimović i Antologijom srpske poezije dvadesetog veka. Još jedan čačanin je 2011. pstigao veliki uspeh u Nemačkoj: knjiga „Bela vrana, crno jagnje“ Jovana Nikolića proglašena je za knjigu godine u Kelnu.

 Danica Otašević istakla je i dobru saradnju sa Gete institutu zahvaljujući čijim sredstvima je Biblioteka 2000. godine otvorila internet klub i dobila više donacija knjiga na nemačkom i srpskom jeziku.

Slovo o delatnosti Gete instituta u Beogradu i Udruženju književnih prevodilaca Srbije kazivala je Marija Radulović, bibliotekar, a potom su učenici Gimnazije, Ekonomske škole i privatne škole stranih jezika „Nukleus“, uz pomoć profesorki nemačkog jezika Slobodanke Stanić, Slavice Danilović, Jasne Nikolić i Zorane Ćurčić izveli javni čas posvećen trajnim kulturnim vezama između dve zemlje.

Učestvovali su: Ivana Slović, Stefan Savić, Katarina Ćubrk, Ana Knežević, Sofija Tanasković, Srđan Kenić, Jovana Subotić, Sanja Kostić, Aleksandra Kecović, Jelena Mitrović i Ema Čolić.

 Da pomenemo samo neke interpretacije: Stefan Savić je govorio odlomak iz romana „Crazy“, Benjamina Leberta, a Sanja Kostić „Tamnu stranu ljubavi“, Rafika Šamija. Katarina Ćubrk i Ana Knežević, učenice sedmog razreda, kazivale su Geteovu „Majsku pesmu“, a Ana Knežević je na violini odsvirala i jednu Bahovu kompoziciju. Sofija Tanasković prevela je sa nemačkog priču „Moj pas“, a Ema Čolić kazivala je „Lorelajn“.

Izložba „Prevođenje kao kulturna razmena“ biće otvorena u Gradskoj bibliotreci do 30. januara, odakle nastavlja  svoju kulturnu misiju u Novom Pazaru.

O izuzetnom interesovanju za knjigu i čitanje u ogranku u Zablaću govore i brojke: 380 upisanih članova u 2011. godini  i rekordnih 8.839 pročitanih knjiga, najbolji su dokaz uspeha u misiji čitanja i lepe reči. Sa 468 prinovljenih naslova, čitaocima je na ovom odeljenju na raspolaganju više od 5.000 knjiga i slikovnica, kao i Internet klub, za koji se utorkom i sredom traži mesto više.

Za najviše pročitanih knjiga u 2011. nagrađeno je šest čitalaca: Irena Vučković, Filip Vlastelica i Stefan Simović – učenici drugog razreda, i Jovana Erić i Nikola Filipović učenici sedmog razreda Osnovne škole „Vladislav Petković Dis“ u Zablaću. Najvredniji među odraslim čitaocima je Vesna Milutinović. NAJčitaocima su u svečanoj atmosferi uručene  knjige i diplome,  a kao uzdarje,  stihove Dušana Radovića recitovali su Stefan Simović i Filip Vlastelica. Jovana Erić je za nagradu zahvalila željom da joj knjige uvek u životu budu najbolje ogledalo.

    Svojim stihovima iz zbirki pesama “Svici u džepovima“ i “Svrbi me surla“, prisutne je nagradila dečji pisac Olivera Cupać.

Program dodele nagrada ulepšali su svojim učešćem predškolci iz vrtića u Zablaću. Najmlađi i najvredniji čitaoci stihovima i simboličnom koreografijom poručili su svima da se najlepše raste uz lepe reči i knjigu, a kako se korisno i zanimljivo u Biblioteci može provesti vreme, prisutni su mogli da vide na izložbi radova sa više kreativnih radionica.

U 2011. godini u odeljenju u Mrčajevcima učlanjeno je 334 korisnika koji su pozajmili i pročitali 5.147 knjige. Trud Biblioteke da obezbedi ravnopravan položaj svim svojim korisnicima ogleda se i u konstantnoj nabavci knjiga i obnovi knjižnog fonda u svim odeljenjima.

Najvredniji među vrednim čitaocima dobili su poklon knjige i diplome. Nagrađeni su:

Sara Lazović, 5. razred
Teodora Tulović, 4. razred
Stefan Šćepanović, 5. razred
Marijana Grbić, 7. razred
Petar Mikić, 7. razred
Nataša Ilić, trgovac

  Učenice Teodora Tulović i Marijana Grbić na nagradu Najčitaoca, odgovorile su prigodnim tekstovima zašto vole da čitaju i pesmom o Svetom Savi.

U muzičkom delu programa  učestvovale su učenice Osnovne škole „Tatomir Anđelić“ iz Mrčajevaca Andrijana Jevđenijević, koja je na violini izvela kompoziciju „Rondo“ Oskara Rejdinga i Sara Šćepović sa narodnom pesmom „Vezak je vezla“

Najvrednije čitaoce svojim stihovima nagradila je pisac za decu Olivera Cupać, koja je čitala stihove iz zbirke „Svici u džepovima“ i iz svoje najnovije knjige „Slona svrbi surla“. Pesnikinja Olivera Cupać svojom veselom knjigom o slonu nagradila je učesnice u muzičkom delu programa.

 *******

 Najaktivniji ogranak Gradske bibliuoteke je u Zablaću gde je u 2011. godini upisano 380 čitalaca. Šestoro najaktivnijih biće nagrađeno u utorak, 24. januar 2012. godine. Svečanost sa prigodnim programom biće održana u školskoj trpezariji u 11,30 časova.

*******

 U holu ispred Odeljenja za odrasle čitaoce u sredu, 25. januara 2012. godine, u 12 časova biće otvorena izložba „Prevođenje kao kulturna razmena“. Izložba je posvećena šezdesetogodišnjici Udruženja književnih prevodilaca Srbije a rađena je u saradnji sa Gete institutom -  Institut je kulturna ustanova Savezne Republike Nemačke, koja svoju delatnost obavlja širom sveta, a u našoj zemlji postoji već 42 godine

Na plakatima je dvojezično prestavljeno petnaest nemačkih pisaca rođenih u periodu od 1944. do 1982. godine čija su dela prevedena na srpski, a većinu knjiga poseduje i Gradska biblioteka u svojim fondovima. Ova izložba je pretpremijera za čitav niz drugih već isplaniranih programskih aktivnost , jer je grad  Čačak- grad težište u radu Gete-Instituta tokom 2012.godine

U programu učestvuju učenici i profesori čačanske Gimnazije kojima je nemački drugi strani jezik.

 *******

Prvi put ove godine biće nagrađeni i čitaoci u ogranku u Prijevoru. Prigodna svečanost biće održana u četvrtak, 26. januar 2012. godine, u 10 časova u osmogodišnjoj školi „Božo Tomić“. U ogranku u Prijevoru upisano je 213 čitaoca.

 ********

             Svetosavski program i nagrađivanje najboljih čitalaca biće završeno 3. februara 2012. godine u 11 časova  prigodnom svečanošću u ogranku u Preljini. Prošle godine u ovom ogranku upisano je 266 korisnika.

S razlogom autor kaže: „Ako je zlo jedno od najvećih pokretačkih sila u svetu, dobro ga jedino može nadjačati neprestanim buđenjem  čoveka u ljudima i ljubavi koja je  svetionik koji nikada ne sme da se ugasi“.  Branko Stanković  ovim pričama budi tog čoveka, a  upaliće i neko zrno dobra u čitaocima. Ove priče su  lekcije  o  ljudskosti, ljubavi, grehu, veri, one uče, često i – leče. Ispisao ih je život, a Stenković ih snimio i objavio.

Ovaj svetlarnik „otvara“ pesnik Duško Trifunović čiji je amanet da ga pamtimo po njegovim pesmama, a  pridružuje mu se  lav-čovek Duško Radović. Lekcije iz života daju nam dečak Miloje Jelić iz okoline Mionice koji sam izdržava oca i sestru, Vasilije iz Užica koji nije zaboravio učiteljicu Radavu Radmilović kada su je svi ostavili, kao i Toma Milošević koji je „pobedio život“. Lekciju o ljubavi ispisao je  monah Amvrosije iz manastira Kovilje kod Ivanjice koji razgovara sa vučicom, o veri i odbrani srpskih svetinja na Kosovu svedoči  mati Makarija iz manastira Devič, a o grehu i  pokajanju najrečitije  govori kamena staza od morske obale do manastira Praskvice kod Budve  koju  narod zove „Jegorov put“.

Da je život najbolji režiser govore priče o poslednjoj „virdžini“ Stani Cerović,  seljanci Darinki Živković iz Donje Mutnice koja je svoj lik pozajmila junakinji iz filma „Petrijin venac“,  kao i  Meliki Edinović iz Vranjske banje,  legendarnoj Koštani…

Filmske  priče  u knjizi nisu izgubile ništa od lepote i poruke – budimo  ljudi.

Zato „Kvadraturu kruga“ treba gledati i čitati.

                                                    Danica Otašević

 „Šta lekari, psihijatri, mogu znati o zlu, krvi, strahu?  Jesu li doživeli takvo zlo, takav strah?  Oni porede, ono što vide u mojim očima, što čuju iz mojih usta sa onim što su čitali u knjigama.  Strah je nepostojanje vremena.  Strah je odsustvo bola.  Strah je  bez oblika. 

             Strah postoji pre i posle.  Između pre i posle je životinja.  Pre i posle si samo čovek.“

Ni roman, ni dnevnik, ni hronika, ni samo ispovest. Ovo duboko iskreno svedočenje predstavlja skidanje teškog omotača sa sopstvene duše, ogoljavanje najdublje intime, postavljanje pitanja o smislu postojanja, traženje utehe u mislima Dostojevskog. Na ružnu pozornicu života izvedeni su svi – društvo, sudije, tužioci, advokati, medicinski veštaci, pravosuđe, politika, prijatelji, porodica, kolege. I svi oni imaju udela u ličnoj i porodičnoj tragediji. Preispituju se iskazi, odanost, javno žigoše koristoljublje, lažna etika, lažni prijatelji, pristrasno i neobjektivno suđenje. Laušević ne opravdava sebe, on samo iz sveg grla pušta krik kojim ukazuje na nedostatak istine u procesu vođenom protiv njega. Zanemarivanje aspekta samoodbrane, svesno naglašeni umišljaj, lažni svedoci, falsifikovanje izjava i korumpiran Sudsko medicinski odbor streme najtežoj kazni -  proglasiti tragičnog branioca sopstvenog života hladnokrvnim ubicom. 

Ćutanje ima svojih prednosti ali ne zauvek. Istina se ne može ugušiti presudom.  Sa izvesnom dozom cinizma i sa sasvim malo jetkosti Laušević  izvodi pred sud javnosti čitavu tadašnju srpsku glumačku, političku i društvenu elitu, ukazujući kroz ličnu tragediju na događaje koji su prethodili ubistvu i koji su mnogo pre toga najavljivali krvavi raspad jednog sistema.   Baš zato što ne sadrži isključivo crnu  hroniku jedne robije i što ne potpada pod žanr sudsko novinarske reportaže, ova knjiga ima preko 200 000 čitalaca za samo dvadeset dana.  Laušević je izuzetan intelektualac, umetnik, nadaren pisac. Često susrećemo zatvorenika u razgovoru sa sopstvenom prošlošću, sa roditeljima, suprugom, kolegama.   Sećanja  na detinjstvo, pozorišne i filmske uloge, bezbrižne sate provedene na Cetinju  ne može da pomuti nijedan zvuk iz susednih soba. Umetnik traži odgovore na svoje dileme i strahove u mislima Dostojevskog koji ga prati i u čijem pogledu svaki put prepoznaje novi znak – odobravanje ili negodovanje.  Sa finom ironijom Laušević  opisuje izdajnike koji defiluju svud oko njega  – u likovima  uglednih profesora fakulteta i advokata.

Ispovest ne sadrži obračun sa prošlošću – naprotiv. U njoj se pojavljuju filozofsko psihološka preispitivanja smisla sopstvenog bitisanja, bez ikakve želje zatvorenika da iotkoga dobije oprost za učinjeno delo.  Istina  je jedino bitna. I dašak slobode koju umetnik ne poseduje već osamnaest godina. I robija na koju je sam sebe doživotno osudio. Ali glasan krik istine mora da stigne preko Atlantika do voljene zemlje. Iako je mnogima jasno da se na dokovima  Njujorka i  na poslu molera udiše mnogo lakše vazduh nego što će se to ikada  više desiti u Beogradu na sceni.  Nažalost.

                                                                                             Dušica Brković