Logo Gradske biblioteke

Рођендан песника Диса

Pjer-Krizanic---Dis-karikatДесетог марта 1880. године, у селу Заблаћу код Чачка рођен је, као девето од тринаесторо деце Димитрија и Марије  Петковић, песник Дис. На крштењу у месној цркви Светог Архангела Гаврила син механџије, досељеника из околине Куманова, добио је име Владислав. Остала деца Петковића рођена су у Чачку.

Ове године биће обележенио неколико Дисових јубилеја: 110 године од објављивања прве песме, 100 година од издавања збирке „Ми чекамо цара“ и пола века Дисових свечаности.

У српску књижевност Владислав Петковић  ушао је песмом „Идила“ потписаном псеудонимом Dis, која је објављена 1903. године у „Српском књижевном гласнику“. „Dis“ ће писати и на корицама прве песничке збирке „Утопљене душе“ објављене 1911. године у Београду о ауторовом трошку. „То је онај живот где сам пао и ја“ гласи први стих прве песме у првој Дисовој књизи, песми „Тамница“.  Две године касније Дис је објавио збирку родољубивих песама „Ми чекамо цара“ инспирисану балканским ратовима и ослобођењу јужних српских крајева. Посртања и понеки „весели часови“ пратили су Диса до краја живота, до трагичне  зоре 17. маја 1917. године када је брод „Италија“ торпедован у Јонском мору. Међу утопљеницима пронађено је тело несрећног песника „Утопљених душа“ који је из Француске путовао на Крф.

Песник Владислав Петковић Дис у завичају има осмогодишњу школу, улицу, Библиотеку и своје „Пролеће“ које траје пола века – од 1964. године.

Димитрије Петковић, Дисов отац, доселио се са браћом Цветком и Миланом у Чачак око 1860. године из околине Куманова, које је у то време било под турском влашћу. Петковићи носе презиме по оцу Петку, иначе старо презиме из Табановаца им је Павуловић. Приликом пописа житеља Чачка и њихове имовине, који је вршен од  маја 1862. до августа 1863.године, Димитрије Петковић, по занимању механџија, старости 28 година, уписан је под редним бројем 179. Од имања имао је „једну половину тала меане и пола тала остале земље у 8 плуга – вредност свега 250 дуката цесарских. Месечни приход – од обртаја радње и прихода ове је 9 талира“. Из овог документа не може се утврдити где се налазила имовина Петковића, у граду или селу Заблаћу, али  уочљиво је да је Димитрије имао  завидан капитал с обзиром да  се тек доселио у Чачак.

Већ у јуну 1861. године Димитрије Петковић је са трговцем Кузманом Шолајићем на лицитацији купио механу у Заблаћу, а између 1863. и 1873. године и кућу у Чачку, у  тадашњој Сарајевској улици број 10, данас Улица војводе Степе Степановића од броја 40 до 44. Димитрије Петковић склопио је брак са Маријом Гејовић 4. новембра 1863. године у чачанској цркви Светог Вазнесења. Димитрије и Марија имали су тринаесторо деце, а једино је младенац Владислав, рођен и крштен у селу Заблаћу. Остали Петковићи рођени су у вароши и уписани су у протокол рођених и крштених у чачанском храму Светог Вазнесења.

Девето дете, Владислав, рођено је 27. фебруара 1880. године по старом, односно 10. марта  по новом календару, у селу Заблаћу код Чачка. Родитељи су уписани као земљоделци, а кума је била Кристина Ћирић, трговац из Чачка. У црквеној књизи рођених и крштених која се дан-данас чува у Заблаћу на страни 53, а под редним бројем 10. месни парох Владимир Поповић оставио је трајан доказ о датуму и месту рођења будућег песника што ће век касније послужити да се исправе грешке у Дисовој крштеници, које су се поткрале у бројним антологијама и историји српске књижевности. Свештеник Поповић обавио је 2. марта 1880. године крштење младенца Владислава у цркви Светог архангела Гаврила. Бројним биографима погодовао је и са Дисом више се „слагао“ као датум рођења 29. фебруар, дан „вишка“ у преступној 1880. години, а  место рођења често је био Зајечар где ће Дис боравити знатно касније. Погрешна крштеница није једина неправда која читав век прати Диса, и за живота и после смрти, али његова поезија осваја младе генерације и чини песника свевременим.

 

ИДИЛА

Река тече мирно, благо; вода блиста;
Сунце сија, звоно лупка, овце пасу;
Поветарац лако гази преко листа;
Одмара се и сам ваздух у том часу.

На ивици од обале човек спава:
Лепо момче, лице свеже, црте здраве;
А већ доле вир је дубок, вода плава;
Рибе мале лова траже, излет праве.

Чобанин се тако смеши мило, боно!
Шта ли сања и ког гледа сада у сну?
Овце пасу, мирно иду; лупка звоно;
Сунце сија, земља пуцка… вода пљусну.

Небо ћути, земља ћути, мир свуд влада;
Све је немо, тихо, вечно, нигде гласа;
Све бескрајно, недогледно, као нада,
А чобанче вода носи без таласа.

Од искони, од векова се постоји.
Васиона, вечна сила, вечност прати:
Чобан мртав, небо гледа, свуд дан стоји,
Небо гледа, ал’ помоћи не зна дати.

А због греха што учини река иста,
Сунце сија, као и пре, топло, благо;
Поветарац лако гази преко листа;
Овце пасу, и вода се тако блиста

Ознаке: , ,


Одговоре можете пратити кроз RSS 2.0 feed. Можете оставити одговор, или trackback са вашег сајта.

AddThis Social Bookmark Button

Оставите коментар