Logo Gradske biblioteke

Књига недеље – Баш свашта – на почетку Чачак

Поводом 30-годишњице смрти Душана – Душка Радовића (1922-1984)

 Баш свашта –  на почетку Чачак

(Баш свашта : сабрани списи / Душан Радовић ; приредио Мирослав Максимовић ; илустровао Душан Петричић. – Београд, Завод за уџбенике и наставна средства, 2006, 114 стр)

 Dusan_Radovic_sabranaСабрани списи Душка Радовића Баш свашта  сигурно не би угледали светлост дана да Душкова удовица Гроздана у њиховом београдском стану није две деценије чувала све материјалне ствари везане за Душков књижевни рад. На жалост, Гроздана је умрла две године  пре окончања овог капиталног приређивачког рада (2004) Мирослава Максимовића који је, заједно  са Грозданом, класификовао и систематизовао грађу будуће књиге која обухвата мање познате, непознате и необјављиване Радовићеве текстове. Бригу о Душковим рукописима, након Грозданине смрти, преузео је њихов син Милош.

Душан-Душко Радовић (Ниш, 9. новембар, 1922- Београд, 16. август 1984), песник, писац, новинар, афористичар,  главни уредник „Пионирских новина“, уредник Програма за децу Радио Београда, уредник Програма за децу Телевије Београд, уредник листа „Полетарац“, новинар „Борбе“, уредник Студија Б, најширој публици познат је по афоризмима којима готово целу  деценију будио Београђане на таласима Радија Срудија Б, а који су касније објављени у три књиге  Београде, добро јутро (1977, 1981, 1984). У књижевност је ушао  давне 1953. године када објављује радио драму Капетан Џон Пиплфокс,  а годину дана касније књигу Поштована децо. Следе књиге са којима одраста неколико генарација родитеља и деце: Смешне речи (1961), Причам ти причу (1963), На слово, на слово (1963-1965), Че, трагедија која траје (1969), Вукова азбука (1971), Зоолошки врт (1972), Понедељак, Уторак, Среда, Четвртак (1983)… Неке од његових песама, најпознатија Страшан лав,  постале су хитови у извођењу Дечјег хора Колибри.

           Добитник је најугледнијих награда: Невен, Младо поколење, Награде Змајевих дечјих игара, Награде Стеријиног позорја, Седмојулске награде, награде Светозар Марковић,  почасне дипломе Међународне организације за дечју књижевност Ханс Кристијан Андерсен…         

          Поезија и проза  превођена му је на све значајније светске језике.

Има бисту у Нишу и Београду (испред зграде Београђанке). Позориште лутака НР Србије (основано 1948), после смрти Душка Радовића понело је његово име, а две године касније (1986) отворена је Вечерња сцена „Радовић“.

Душко Радовић својим коренима део је завичајне баштине Чачка. На почетку књиге Баш свашта, у поглављу О оцу, мајци, себи, у потпоглављу  Родио сам се у нишком ћор-сокаку, Радовић упознајући себе самог, стиче драгоцено знање:

 „… Ја сам, уопште, живео између две породице. Једни су били Радовићи, у Чачку, који су, тако, били просвећени, пуни врлина, строги… А породица моје мајке, Стефановићи у Нишу, то су били другачији, обични људи. Уопште нису имали ту друштвену свест, да би се могло негде отићи, да би се могло нешто друго радити, да би се могло напредовати… Живели су у једној турској касаби, у једном затвореном свету. Е, сад, ови су у Нишу били лагодни, нису постављали никакве услове, нисам морао ништа бити, сем њихов. Ови у Чачку су опет постављали страшне услове. Ако ниси најбољи ђак, или у свему другом најбољи, они нису имали никакве сентименталности према теби. Полагао сам испит код њих као у школи. Једна тетка ми је била професор, директор гимназије у Чачку, главни Радовић… И мој стриц је био професор… Ја сам ишао на летовање у Чачак и то су биле страшне муке. Е, сад, мој отац је једини од тих Радовића који није завршио факултет, био је најстарији. Деда је био прота, и мој отац је почео да се мангупира, и деда га је одмах послао на занат, и чим је мој отац отишао на занат, он је опет постао прави Радовић. Био је најбољи у свему. И био је аскета, карактеран, частан, без амбиција, али ужасно педантан, вредан. Ја сам имао прилике на много примера да њега видим и себе упоредим, и да очајавам, јер је он био за мене недостижан, јер је био прави Радовић, а ја сам био…мало Радовић, а мало више је било у мени те нишке лозе и крви…Мада, у односу према послу, ја сам стварно прави Радовић… То ми је остало, та једна морална обавеза према ономе што радим… Ја се, наравно, мучим са свим тим што радим, јер ја немам тело, немам мотор Радовића, него имам само свест…“.

Душко Радовић,  пре свега и изнад свега београдски писац,   доживео је баш свашта, али, по његовим аутобиографским исказима, на почетку беше Чачак  – Чачак, заувек.

                                                Милица БАКОВИЋ

Ознаке: , , ,


Одговоре можете пратити кроз RSS 2.0 feed. Можете оставити одговор, или trackback са вашег сајта.

AddThis Social Bookmark Button

Оставите коментар