Logo Gradske biblioteke

17. СЕПТЕМБАР 1912. ГОДИНЕ

Поводом песме „17. септембар 1912“ коју је Владислав Петковић Дис објавио у збирци „Ми чекамо цара“ 1913. године, Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“ организује са ученицима Техничке школе, данас у 12 часова пригодну свечаност. Шеснаест песама из ове збирке Дис је посветио српским војницима који су учестовали у Првом Балканском рату и ослободили Куманово и Македонију. Породица Петковић досели се у Чачак 1860. године из Табановаца код Куманова, па је песник овај рат доживео као ослобођење његових предака.

Освојиле небо планине облака,
Хладан ветар дува и сунце је зашло.
Време кобног страха, невидљивих рака,
Аветиња коло отаџбину нашло.

И док иду споро неизвесни дани,
Напрегнуте пажње сваки очекује,
Како се привлачи њему гост незвани,
И како га земља мртвог дочекује.

Како гост незвани, огрнут у приче,
Рањене му груди баца посред блата;
И црна шамија на дому га виче,
И тражи га земљом гробова и рата.

Као куле старе стоје мисли црне,
Омиљена места са дубоким плачем.
У кући народа жижак наде трне
Пред иконом Бога, опасана мачем.

Та слутња што данас у срцима влада,
Тај страх што к’о зима све погледе леди,
Шта у себи носи: живот давних нада,
Осећај пропасти, или пут победи?

А небо узеле планине облака,
И ничег над главом до литица голи’?
Кроз ноћ глас пригушен креће се из мрака:
To ce негде робље за нас Богу моли.

„Његовом Краљевском Височанству Престолонаследнику Александру,
команданту Прве Армије посвећујем у најискренијој оданости ову књигу стихова“
Владислав Петковић Дис, Посвета у збирци песама Ми чекамо цара, Београд, 1913.

Сусрет песника Диса и Владимира Черине у кафани „Москва“ 1912. године

„ДОЧЕКАХ ОСВЕЋЕНО КОСОВО“…

…“И ето… Владислава Петковића, гдје ми се грозничавих, цаклених, болесних и као паклина црних очиЈу, са болесним, сломљеним, нервозним гестама својих мршавих руку и још мршавијих прстију, са сузама у грлу јада на небо, на Бога (српскога), на прошла лутања и непробдевене ноћи, те гa уништише, сломише, скрхаше:

– Слаб сам Ја… слаб сам ја … ех, што даде Бог те дочеках и освећено Косово! A што и ја не допринесох ништа, боли ево овде, боли до суза, до ридања без краја… И сунце је сада лепше и звезде су сада сјајније, а мени је теже но икада, верујте. Те-ко је овако остати уз жену, остати к’о и жена. Мој ми живот не изгледаше никад жалоснији и сувишнији“…*

Изненађење хрватског песника Владимира Черине било је велико: како то да један песник, онако тамних расположења, као песник „Утопљених душа“, може да изговори овакве речи. Претходно је у Београду срео и Симу Пандуревића, песника „Посмртних почасти“ и Дисовог пријатеља, који му је ведра лица показао војни позив да се јави команди у Скопље. Черини је било несхватљиво да ствараоци поезије, каква је Пандуревићева и Дисова, желе да активно учествују у бурним и посве судбоносним тренуцима Србије.

Дис је у Првом светском рату био ратни дописник Браничевске команде, са српском војском прешао је Албанију, обрео се на Крфу, а потом у Птит Далу у Францусксој. Повратак „међу своје“ заустављен је у зору 17. маја 1917. године. Иза њега је остала Француска, испред недосањана Србија…

* Владимир Черина: „Из пријестонице без маске“, „Слобода“, Сплит, 1912.

Ознаке: , ,


Одговоре можете пратити кроз RSS 2.0 feed. Можете оставити одговор, или trackback са вашег сајта.

AddThis Social Bookmark Button

Оставите коментар