Мирослав Тохољ: Звона за Тројицу : хумска рапсодија, Београд, Српска књижевна задруга, књ. 690, 2010.

Најстарија издавачка кућа у Срба, Српска књижевна задруга, недавно је у свом 102. редовном колу, као 690. наслов препознатљивих плавих корица објавила роман Мирослава Тохоља (Љубиње, 1957) Звона за Тројицу са жанровско-тематском одредницом хумска рапсодија. Ослањајући се на фолклорну традицију – народну причу и епску песму – али и нашу класичну прозу, аутор исписује трагичне странице столетне литерарне хронике Хума, односно Херцеговине, уз  повремено понирање у тајновиту митску прошлост. На самом почетку наговештавајући илузију усменог народног казивања, неименовани наратор наглашава да „ове речи, а у њима се згуснуо век, нису ни опсена ни геста среброљупца, нити су плод доконости каквога летописца, већ лозинка на коју ће се у предстојећој ноћи одазивати многи душевни немир“.

У средишту Тохољевог романа је судбина и пропадање кроз четири генерације херцеговачке породице Кресић чије се родословно стабло грана у три презимена – Кресићи остају православци, Крехићи постају муслимани, а Крешићи римокатолици. На страницама ове потресне приповести о „напуштеним световима и упропашћеним животима“ потомака Илије Дамјанова обухваћени су догађаји од Невесињске пушке 1875. до 1989. године, базирани на богатој етнографско-антрополошкој и лексичкој грађи. Од летописа игумана Теодосија, преко књиге „о повести и части“ Светозарија Тохоља и родослова, жанра преузетог из српске средовековне књижевности, писац испреда причу о Хумјацима и хумској земљи којом је владао Свети Сава, предањима сачуван у снажном колективном памћењу. Народ који нема ништа осим историје и легенде, и језика на коме те легенде живе, непрестано је разапет у времену, гледајући „на оба света“ –  шта оставља на овом и са чим креће на онај свет. Стога је природно да се према светим данима, свецима, рачуна време и памти рођење, смрт, догађај, па се све значајно планира и предузима управо на свеце и око светаца. Међутим, светост времена, места и човека, биће угрожени, а „симболи Рождества и Васкрсења, садевени у трговачке рачуне и науме“, разорени Првим и Другим светским ратом, најкрвавијом историјом злочиначке бестијалности и људског бешчашћа.

Први светски рат одвешће у рат и мученичку смрт најбољег и најспособнијег Крешића, тридесеттрогодишњег сина, супруга и оца, Ђорђија Глигоровог. Брат Момчило запутиће се у Америку у потрази за бољим животом и личном срећом… На бојишту, под зараћеном српском и аустроугарском заставом, крвник ће бити рођени брат, шурак, најближи род…

Посебно снажни, а надасве трагични су и ликови Ђорђијеве Анђе и њене снахе Маре, кроз које се прелама тешка судбина херцеговачке жене у националним страдањима и ужасима историје двадесетог столећа. Племенита, лепа и отмена, Анђелија остаје млада удовица са два мала сина, Илијом и Дамјаном, усмерена на одржање куће и обнову живота. Али, губитак мужа није и једини – сестра добија несрећну вест о погибији оба брата Угариновића, Андрије и Павла. А када је изгледало да ипак има наде у обнову кућног огњишта, када је сину Илији довела снаху Мару и добила троје унучади, а Дамјан постао подофицир, избија Други светски рат. Синови се одмећу у партизане, а Анђелија, Мара и троје унучади страдају од усташке каме. Све Анђине жртве и надања потонуће у херцеговачку јаму, отичући са крвљу у подземне воде понорница.

У свом обухватном предговору Отече младеж као вода, Јован Делић надахнуто записује: „Тројица је, вјероватно, фиктивни топоним, висораван која је синегдоха за Херцеговину, жуђено и изабрано мјесто да се на њему подигне храм. О том храму на јави сањају Кресићи, како они у завичају, тако и они у расијању. Храма, међутим, нема. Звона се не могу чути, јер нема ни звона ни звоника. Једино звоно за Тројицу остаје Тохољев роман.“

Отварајући овај роман-звоно које звони за трагичним судбинама Хумјака и њиховом историјом, казивач наглашава да „сваки који почиње неку причу чезне да се наоколо учини тајац и, пре неголи падну речи, да се угаси жамор и да речи зазвоне попут заљуљаних и тешких бронзи најављујући велика и изненадна душевна узбуђења“, а  Звона за Тројицу то свакако јесу.

мр Маријана Матовић