Logo Gradske biblioteke

Књига недеље – Зец ћилибарских очију

Едмунд де Вал, Зец ћилибарских очију, Evro Giunti, 2011.

Едмунд де Вал, професор керамике на Вестминстерском универзитету у Лондону, аутор је мемоарске прозе “Зец ћилибарских очију“, коју књижевна критика назива “елегантном и прецизном прозом“. Де Вал је потомак породице Ефруси, чије је породично стабло дато на почетку дела. Рођен је у Енглеској, где се школовао за грнчара, студирао у Јапану, а дипломирао енглески на Кембриџу. Током школовања и сати проведених уз грнчарски точак, узор му је био Бернард Лич, најпознатији енглески грнчар. Захваљујући таленту и склоности да, од најразличитијих материјала, рукама обликује разноврсне предмете, и да у сваки утка део душе, његов порцелан најфиније структуре, изложен је у збиркама музеја широм света.

Још као студент у Јапану, био је у прилици да са ујаком своје мајке, Ињасом Ефрусијем, својим деда-ујаком, како га он назива, проводи пуно времена. И сам склон уметности, деда-ујак Иги, био је грађанин света, човек изузетних манира и широког образовања. Иако је живео и у Паризу и у Бечу, живот у Токију највише је одговарао његовој жељи за отменом усамљеношћу, у којој је било места за уметничке збирке, мемоарску литературу на француском језику, и за разговоре са унуком Едмундом. У поодмаклим годинама, Иги Ефруси одлучује да оно што је највредније у својој заоставштини, изузетну збирку нецуке скулптура, повери свом једином и дугогодишњем пријатељу Ђиру Сугијами. Након Игијеве смрти 1994. године, Ђиро саставља писани документ о преносу власништва над збирком скулптура на Едмунда де Вала, “после свог одласка“.

Када се и то догоди и де Вал дође у посед изузетне збирке коју чине 264 нецуке скулптуре животиња, као човек истанчане и префињене душе, који једино разуме језик уметности, схвата да је нечим посебним изабран за такву част. Нецуке скулптуре постају његово власништво, а он, њихов заробљеник и саговорник. Захваљујући “дијалогу“ са скулптурама изузетне финоће и лакоће, израђеним од слоноваче и дрвета, Де Вал се прихвата задатка да истражи њихово порекло, а уз њих и живот генерација Ефрусијевих. Води нас у Париз друге половине деветнаестог века, а потом смо са Ефрусијевима у Бечу све до 1938. године, али и 1947., да би све до 1991. године пратили нецуке животиње у Токију. И тако све до 2009. године, када речима “Нецуке започињу свој нови живот“, уметник завршава своје мемоаре.

Пред нама је необично штиво, које мемоарски прецизно и документовано, али и уметнички нијансирано, прати покушај да се открије скоро мистично порекло изузетне збирке. Проза одише узвишеном атмосфером лепоте и тоновима класичне музике, која инспирише обликовање уметничких дела на грнчарском точку. Читајући је, чини се да на длану осећамо невероватну лакоћу делова нецуке збирке, међу којима се лепотом издваја фигурица зеца са очима од ћилибара.

Дубравка Илић

Ознаке: , , , ,


Одговоре можете пратити кроз RSS 2.0 feed. Можете оставити одговор, или trackback са вашег сајта.

AddThis Social Bookmark Button

Оставите коментар