Logo Gradske biblioteke

Књига недеље – Три самоће

Весна КАПОР, Т Р И  С А М О Ћ Е : или Мјесто недовршених ствари, (Београд: Српска књижевна задруга, 2010. – Савременик / Нова Серија, 110)

Прича је делимично аутобиографска. У време брзог протока информација, Весна Капор у једној крајње чудној Вароши  са још необичнијим становницима, зауставља време. Нема одјека спољашњег света.

Варош ни на небу ни на земљи

[Последње поглавље – крај романа]

…(Главни актери покретања времена у њој били су од памтивијека: поп, учитењ и доктор. И понекад понеки генерал. У одсјечку времена који дотичемо кључ помјерања смисла замјенио је зупчанике. Тренутак камерне приче отворен је обрнутим редослиједом: Учитељица, Доктор и Млади Пан одиграли су представу. Генерал је био покретач потмулог брујања у збиљи, а поп је био већ онемоћао од небројених молитви и Бог је кроз лица других показао свој наум)

Како све ово знам? Како знам?

Некад сам дисала тамо…

… некад“.

Невесење – Београд, 1997. до 2007.

Књижевни првенац Весне Капор указује на један другачији,  модернији глас савремене српске прозе која својом садржином и формом подсећа на традиционалну рефлексилно-поетску прозу. Неспорно, рефлексивност и поетичност су њено базично опредељење. Покретачка снага овог романа лежи у намери да се Време победи, тачније превазиђе. Управо стога, у роману нема личних, временских и топографских  одредница што целу причу  митологизира. „Варош“ је место које у цивилизацији живи ван цивилизације. Његове мештане не дотиче ни време ни простор,  ни рат…Живе као слутња. Ничему се не радују, као да су уклети од црних облака и загушћене магле подно планине изнад Вароши… Рат је овде у подтексту, не зна се ко ратује и зашто?! Назире се кроз  рањенике и губитнике који су, сасвим сигурно,  неславни резултати свих ратова.

Централна фигура романа је Жена која, како пише Марко Крстић,  „има нешто од станковићевских жена“ и кроз њен лик, аутор саопштава и приповедачеве ставове. Њена носталгија је заправо и  проклетство јер  породичну идилу не остварује у родној Вароши већ у туђини, у Швајцарској, са извесним Карлом (писац именује овај лик јер он не припада Вароши). И Жена, и Генерал, и Младић, и Доктор су личности које постоје у свести свих људи. Разлог њиховог неименовања треба потражити у идентитету колективног кода. Нико нема право на особеност.

Младић је ужлебљен између смрти свога оца  погинулог на ратишту и незајажљиве жеље за мушком афирмацијом. Докторова судбина је константно гледање смрти у очи: лешеви, распаднута тела, крв… Али неузвраћена, тињајућа љубав је камен спотицања његовог постојања. Пријатељство, скоро античких размера, између Генерала, Песника (Младићевог оца) и њега је једина светла тачка.

За време најновијих ратова, Весна Капор као професор књижевности у средњој школи,  дисала је животом Вароши у родном Невесињу и тада је написала први део  романа Три самоће или Мјесто недовршених ствари који је  подељен у 16 поглавља. Последње поглавље је симболично насловљено Варош ни на небу ни на земљи. Уводну белешку написао је Владимир Кецмановић, а поговор Ништа се не помера а све се догађа Марко Крстић.  Мото њеног првенца је мисао Габријел Гарсије Маркеса      (Сто година самоће): „Човјек није ниоткуда док му неко мртав не почива под земљом“.

Хтео  или не, пажљиви читалац остаје у недоумици,  да ли то постмодернизам полако одлази у књижевну историју?!

Милица БАКОВИЋ

Ознаке: , , , , ,


Одговоре можете пратити кроз RSS 2.0 feed. Можете оставити одговор, или trackback са вашег сајта.

AddThis Social Bookmark Button

Оставите коментар