Logo Gradske biblioteke

Књига недеље – Немој да ми умреш, Софија

                                АЛНЕС, Карстен

          [превод с норвешког   Предраг Црнковић]

       Н Е М О Ј   Д А   М И   У М Р Е Ш,   С О Ф И Ј А

Роман о сарајевском атентату 1914

(Београд, NNK internacional, 2010, 128 стр)

За Балканце свакако је занимљиво шта о убиству аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда и његове жене Софије Хотек, у Сарајеву, на Видовдан, 28 јуна, 1914. године, мисли један Норвежанин. Тај атентат који је послужило као повод да Аустроугарска објави рат Србији и који је иницирао Први светски рат,  и данас, након једног столећа, изазива велике контроверзе међу историчарима. Свет је загазио у највеће крвопролиће после Наполеонових ратова које је прогутало више од двадесет милона живота. Ово убиство, као и убиство последњих Обреновића 1903. године, су основа за србофобичност Европе која се протеже до данашњих дана.

Алнес Карстен (1928), магистар нордистике, историчар и писац, познат  по историјским романима и романсираним биографијама,  од којих је Сабина (1994)- књига о  Сабини Шпилрајн, следбеници Јунга и Фројда, једној од првих психоаналитичарки на свету, доживела светски успех и постала интернационални бестселер. Објавио је Историју Норвешке у више томова, а 2006 завршио је Историју Европе у четири тома.

Немој да ми умреш, Софија, љубавно-историјски роман, није историја, али ни роман у правом смислу те речи.  Описују се и догађаји који  претходе атентату – брачни пар на врхунцу моћи, младићи пуни снова и идеала, али већ болесни од туберкулозе и под сенком будућег пораза. Писац психолошки посматра судбину Франца Фердинанда и његове 46-годишње супруге  обузете закаснелом трудноћом. Психолошки посматра и судбине њихових убица, тројице главних атентатора чланова „Младе Босне“, Недељка Чабриновића, Гаврила Принципа и Трифка Грабежа који су за један део света  терористи, а за друге хероји.

„Карстен Алнес у роману наводи пацифистичка размишљања Франца Фердинанда, а његова супруга Софија „у себи“ излаже политички ултракоректан хвалоспев модернизму у комбинацији с персифлажом сторије о „вечитој и предодређеној“ љубави“, записује, између осталог, Предраг Црнковић у Поговору преводиоца српском издању са којим је обавио (и објавио на крају романа) и Интервју.

Муслимани су описани као мирољубиви и културни, Јевреји поштујући традицију, живе по  устаљеним правилима, а Срби су пијандуре или свађалице… У свом миротворству противећи се Поћорековој намери да војно умири непокорне Србе којима смета анексија Босне и који желе уједињење српских земаља, тј. Велику Србију, Фердинанд се пита: „Коме треба земља  кријумчара и шљива?“.

Према писању норвешког издавача, „ово је роман  о фанатичном национализму, о изгубљеном миру, о радости живота, али и о варљивој срећи, о архитектама рата и следбеницима насиља“. А Maya Troberg Djuve, критичар најугледнијег норвешког дневног листа Dagblader,  записује: „Писац нам даје живу слику културнее, религиозне и политичке климе у Европи, приказује нам живот те године 1914, као узаврелост, расположење и живот обичних људи у Сарајеву тог кобног дана. Језик је истовремено чулан и распрегнут. Роман који држи напетост од прве стране“.

Превод и штампање ове књиге је финансијски подржала НОРЛА, норвешка агенција која подржава промоцију норвешке књижевности у иностранству, што је најбољи знак да се ради о литерарно вредном делу.

Милица БАКОВИЋ

Ознаке: , , ,


Одговоре можете пратити кроз RSS 2.0 feed. Можете оставити одговор, или trackback са вашег сајта.

AddThis Social Bookmark Button

Оставите коментар