Logo Gradske biblioteke

Књига недеље – Мој живот

Мага Магазиновић (Приредила Јелена Шантић): МОЈ  ЖИВОТ

(Београд : Clio, 2000. – 553 str.: илустр.- Klepsidra)

 

Maga-MagazinovicМарија Мага Магазиновић (Ужице, 1882 – Београд, 1968) је интелектуалка наглашене индивидуалности, али изнад свега социјалисткиња, хуманиста, феминисткиња… Зачетница је нове слободне игре двадесетог века у Србији, прва је жена практикант у Народној библиотеци, прва жена новинар у „Политици“, класна учитељица у Вишој женској школи, професор филозофије у Првој женској гимназији, болничарка у балканским ратовима, ученица глуме у школи Макса Рајнхарта и балета код Шарлоте Шнитер у Минхену, присуствује часовима слободне игре код Исидоре Данкан, учи игру код Далкроза, у Цириху слуша предавања Лењина и Плеханова, оснивач Школе за ритмику и пластику, балерина, кореограф, педагог, аутор неколико књига о ритмици и балету, оснивач Студентске фолклорне групе са којом је гостовала по Европи… Пензионисана је као професор гимназије, али и тада  води фолколорну групу у „Абрашевићу“ и предаје у Балетској школи.

Мемоаре је започела  на свој седамдесети рођендан, 14. октобра 1951: „Седим сама у својој собици, где ми је топло и тихо, и премишњам. Дугачак је то животни пут седамдесет година. Шта се ту све збивало око мене и у мени! Изменило се у мојој земљи око пола туцета самих владара, прохујала четири рата – а ја још трајем. Чак радим у школи…“. Нико од њених најрођенијих  није јој дошао…  Започиње књигу како би, пишући о прошлости била у друштву вољених бића из минулих дана, али и да би описала васпитање и образовање женске омладине крајем деветнаестог и почетком двадесетог века. Не зна се зашто се њена искрена и опсежна сећања која су део културне и друштвене историје Србиј завршавају  већ 1927. годином.

Занимљив је  њен емотивни живот, тј опис њене прве љубави са Бранком која се завршио без пољубца. Бранко ће касније  бити кум на венчању Дади, њеној рођеној сестри, а већ наредне године отићи ће на студије у Минхен.

Мага одлази у Берлин. У априлу   1914. године умире јој мајка, а 11. маја венчава се у београдској Саборној цркви са Герхардом Геземаном (1888-1948), немачким славистом, професором славистике на Немачком универзитету у Прагу коме су најзначајнија дела о  српским народним песмама (критичко издање Ерлангенског рукописа, 1925). Геземан 1915. године прелази преко Албаније са српском војском.  Њихов син Харалд-Рајко родио се у Крагујевцу 1916. године, а умире у Београду са 14 месеци (1916).   Кћи Рајна Геземан рођена у Луцерну 1917. године, удаће се за  Ристу Поповића 1941. године. Десет година после венчања и једне велике љубави, Рајна и Риста се разводе. Њихове синове, а своје унуке, Милоша и Зорана, Мага је неизмерно волела и пазила. Њихови потомци су били од велике помоћи приређивачу књиге приликом сакупљања грађе…

Када је Герхард на станици у Брауншвајгу (Швајцарска) испратио Магу за Београд, она слути тужан епилог њихове велике љубави: “…У мени се све згрчило и збило. Оно страшно осећање као да ми је из груди нешто ишчупано настало је иза тренутног душевног грча. Увукла сам се у свој кут и до Београда нити сам гледала кога има у купеу, нити сам прихватала ни завргла икакав разговор. Стигла сам кући хамлетовски: у једном оку суза, у другом осмех“!

Мага не прихвата прељубу и живот у лажи. Са Герхардом се разводи 1923. године. Осећајући кога губи, Герхард се искрено  исповеда жени која га неизмерно воли:

„Дакле, био сам у Лугану с њом. А писао сам теби као да сам био сам. И кад добох оно твоје последње писмо. Чак и да га нисам ни прочитао, осећао сам кроз њега сву своју беду и ништавило. Доспело ми је јасно до свести колику сам срећу разрушио и попрљао. Па и саму смрт синчићеву обесветио! Оскрнавио Магин живот и своју чисту душу (богами, била је чиста некада – можда Магиним утицајем?)… Наша некадашња срећа, Маго, чини сада нашу несрећу. И то ми  душу цепа…“

По повратку у Србију, Мага утеху  налази у уметности која ће пуне четири деценије бити њен животни кредо.

Док Clio није  објавио аутентичне аутобиографске белешке насловљене Мој живот  које је приредила Јелена Шантић (1944-2000), Мага Магазиновић  је била готово потпуно заборављена.  Шаулићка је до последњег тренутка истраживала Магин живот и рад. Обрадила је огроман архивски материјал и литературу, али је књига тужне судбине.  Јелена умире и оставља  рукопис у завршној фази. Ни Мага, ни Јелена нису виделе ово драгоцено штиво између корица. Будући да је Марија Јанковић, како пише у Напомени, добро познавала уметничке и естетичке критеријуме Јелене Шантић, њену идеју, с љубављу и поштовањем,  реализовала је до краја.

Аутори фотографија су Милан Савић и Селимир Лончаревић.    

Милица Баковић

                                

Ознаке: , , , , ,


Одговоре можете пратити кроз RSS 2.0 feed. Можете оставити одговор, или trackback са вашег сајта.

AddThis Social Bookmark Button

Оставите коментар