Logo Gradske biblioteke

Књига недеље – Лептир на бајонету Јеротија Павловића

Leptir-na-bajonetuСто година од Великог рата суочавамо се, с разлогом, са собом – зашто смо изгубили оно што су наши преци освојили? Где и када је прекинута нит са светлом прошлошћу и имамо ли сада право на њу? Век после отимају нам и умањују наше победе, окривљују за рат у коме смо највише пострадали!…

Историја ратове запише и мери по биткама, маршевима, победама и поразима, а ратници, она већина, потоне у заборав, као да се без њих могло било шта десити. Ухваћени данас, за разлику од наших дедова, на спавању, бомбардовани неистинама и лажима, схватили смо да наше истините приче и незнане јунаке нисмо читав век сабрали у књиге, записали њихова имена и судбине, да смо заборавили на опело и гробове.Доказе смо оставили да на њих пада прашина као да је довољно што ми знамо где смо били и коју голготу прошли. Више себе ради, због спаса сопствене душе, оклеветани и осиромашени, да бисмо се обранили тражимо сада по фиокама избледеле фотографије, загубљене трагове једне часне генерација која је свој крст изнели на леђима. То су тапије за српско страдање, аванси за свет у коме одједном нема места за нас. На лажи треба одговорити истином, а она је свуда око нас, у свакој кући, породици, крај пута, по пољима.

Једну такву истиниту прича о војничком животу абаџије и кречара Јеротија Павловића из Доње Сабанте нашао је Бошко Протић, библиотекар из крагујевачке библиотеке. Да каплара Јеротија ожиљци и ране, осам гелера у телу и оштећен вид нису у 53 години одвели на онај свет, праунук Бошко би слушао као дете приче да је и стока у Србији научила на рат а камоли људи. Кренуо је овај сељачки син из Шумадије на бедевији Види, прошао дуг пут од Цера до Крфа, рат му постао занат, четири године сањајући родно село, децу Мићу, Ивана и Катарину и верну Косару која га испратила немо, са погачом и певцем, навикла већ на овакве растанке. Вратио се сатрвен, на мазги и грудима пуним одликовања, али није му било жао, урадио је оно што је морао. „Наш крст, наша леђа, изнети га морамо“.

„Рат је јуриш, а јуришати могу само безумни или очајни. Зато смо ми Срби данас опасни војници, што нам не фали ни једног: излудели смо скроз од кад смо из Србије отишли, а очајни смо јер знамо да се само јуришем у њу можемо вратити“, каже Јеротије Павловић . Српски војници, кад су већ пробили Солунски фронт, незадрживо су ишли напред, ка отаџбини, оглушивши се о наредбе да се зауставе. Војвода Мишић одбио је наређење савезника да устави војску код Ниша, послао је поруку команди да је српски војник наредио напад.

Какав је био пут од пораза до славе и победе, казује ова књига. И много више од тога. „Свако би био луд да је прошао што ми пребобасмо“, исповеда се Јеротије Павловић. Али „Лептир на бајонету“, његовом бајонету, казује да се у том паклу, рововској борби, страдању какво свет видео није, сачувала душа и човечност.

Јеротијев сан о великој кречани остварио је син Миодраг, а успомену чувају породице Пантић, Пауновић и Протић. Сада и ми читаоци са њима.

                                                  Даница Оташевић

Ознаке: , , , ,


Одговоре можете пратити кроз RSS 2.0 feed. Можете оставити одговор, или trackback са вашег сајта.

AddThis Social Bookmark Button

Оставите коментар