Logo Gradske biblioteke

Књига недеље – Година прође, дан никад

ЖАРКО ЛАУШЕВИЋ – ГОДИНА ПРОЂЕ,  ДАН НИКАД

 „Шта лекари, психијатри, могу знати о злу, крви, страху?  Јесу ли доживели такво зло, такав страх?  Они пореде, оно што виде у мојим очима, што чују из мојих уста са оним што су читали у књигама.  Страх је непостојање времена.  Страх је одсуство бола.  Страх је  без облика. 

             Страх постоји пре и после.  Између пре и после је животиња.  Пре и после си само човек.“

Ни роман, ни дневник, ни хроника, ни само исповест. Ово дубоко искрено сведочење представља скидање тешког омотача са сопствене душе, огољавање најдубље интиме, постављање питања о смислу постојања, тражење утехе у мислима Достојевског. На ружну позорницу живота изведени су сви – друштво, судије, тужиоци, адвокати, медицински вештаци, правосуђе, политика, пријатељи, породица, колеге. И сви они имају удела у личној и породичној трагедији. Преиспитују се искази, оданост, јавно жигоше користољубље, лажна етика, лажни пријатељи, пристрасно и необјективно суђење. Лаушевић не оправдава себе, он само из свег грла пушта крик којим указује на недостатак истине у процесу вођеном против њега. Занемаривање аспекта самоодбране, свесно наглашени умишљај, лажни сведоци, фалсификовање изјава и корумпиран Судско медицински одбор стреме најтежој казни –  прогласити трагичног браниоца сопственог живота хладнокрвним убицом. 

Ћутање има својих предности али не заувек. Истина се не може угушити пресудом.  Са извесном дозом цинизма и са сасвим мало јеткости Лаушевић  изводи пред суд јавности читаву тадашњу српску глумачку, политичку и друштвену елиту, указујући кроз личну трагедију на догађаје који су претходили убиству и који су много пре тога најављивали крвави распад једног система.   Баш зато што не садржи искључиво црну  хронику једне робије и што не потпада под жанр судско новинарске репортаже, ова књига има преко 200 000 читалаца за само двадесет дана.  Лаушевић је изузетан интелектуалац, уметник, надарен писац. Често сусрећемо затвореника у разговору са сопственом прошлошћу, са родитељима, супругом, колегама.   Сећања  на детињство, позоришне и филмске улоге, безбрижне сате проведене на Цетињу  не може да помути ниједан звук из суседних соба. Уметник тражи одговоре на своје дилеме и страхове у мислима Достојевског који га прати и у чијем погледу сваки пут препознаје нови знак – одобравање или негодовање.  Са фином иронијом Лаушевић  описује издајнике који дефилују свуд око њега  – у ликовима  угледних професора факултета и адвоката.

Исповест не садржи обрачун са прошлошћу – напротив. У њој се појављују филозофско психолошка преиспитивања смисла сопственог битисања, без икакве жеље затвореника да иоткога добије опрост за учињено дело.  Истина  је једино битна. И дашак слободе коју уметник не поседује већ осамнаест година. И робија на коју је сам себе доживотно осудио. Али гласан крик истине мора да стигне преко Атлантика до вољене земље. Иако је многима јасно да се на доковима  Њујорка и  на послу молера удише много лакше ваздух него што ће се то икада  више десити у Београду на сцени.  Нажалост.

                                                                                             Душица Брковић

Ознаке: , , , ,


Одговоре можете пратити кроз RSS 2.0 feed. Можете оставити одговор, или trackback са вашег сајта.

AddThis Social Bookmark Button

Оставите коментар