Logo Gradske biblioteke

Књига недеље – Дневник једног никога

Бранко ЛАЗАРЕВИЋ  (приредио Душан Пувачић)

                        Д Н Е В Н И К   Ј Е Д Н О Г   Н И К О ГА

(Први део (1942-1946), стр. 458 ;  Други део (1947. – Сабрана дела Бранка Лазаревића, књ. 8 )

                                                          

 „… И у обичним нормалним временима тешко је песнику снаћи се. И Пандуровиућу је то било тешко. У оваквим добима, њему је немогуће снаћи се. Сналазе се само књижевни трговци, а он то никад није био. Он је човек-песник типа Петковића Диса: потпуно неумешан. Ма које време дошло он је против тога времена или му створе ситуацију да изгледа да је против. Да је он посветио неку своју збирку песама као Вељко Петровић ону у Нишу „престолонаследнику Александру“ или као Виктор Новак „краљу Александру“, то би било извешено по целом Београду и то би и звона звонила…“ (II, стр. 445).

„… Најгори су бивши дворски људи, као што су Леон Којен, др Александар Белић, Божа Ковачевић (овај још понајмање) и тако даље, који су се и сад трудили да уђу у Бели двор. У томе је, донекле, успео Белић. Томе се човеку дубоко урезао у лице сопаџилук. Сећам се и сада како је, преда мном, рекао свом зету Поповићу, кога је Недић довео из заробљеништва, да скине „краљевска“ са назива Српска краљевска академија: и то он, председник те академије од Двора изабран (или секретар или шта?).Он је одмах појурио да се што пре удене, и сав је био срећан што је могао, као пре о краљу Александру, да каже шта му је Тито рекао кад је с њима разговарао. Нека ми опросте духови Богдана Поповића, Павла Поповића, Тихомира Ђорђевића што сам се препирао с њима кад су ми тврдили, што ја нисам знао, да је он неинтелигентан и непоштен и да је „гур-гур“…“ (II, стр. 120).

„… Шест је година како се свет преоблачи у сва могућа одела, те се и навикао на то „фреголијанство“, али код многих, то је исувише очевидно и изазива гађење. Она сирота Десанка Максимовић, која је прво плакала што су јој убили зета и проклињала, чим су је мало хтели, јер им је била потребна још једна жена сем Исидоре Секулић, одмах је потрчала, и ушла у све одборе, и објављује књиге као и за време немачке окупације…“ (II, стр. 120).

У Лазаревићеву свест и подсвест увукла се и загонетка животописа Иве Андрића (I, стр. 338-353).

„… Најгоре је видети лажне комунисте. Ти су најгори. Ти највише лицитирају. Са правим старим комунистима је лако. То су прави људи. Они тако мисле. Са њима се да разговарати. Они и знају шта хоће, и они знају своју доктрину, и за њу су се мучили по врлетима и, њима, ма како се човек не слагао са њиховим учењем, свака част…“ (II, стр. 121).

 

„… Скоројевић не трпи ништа што је било, и он то не трпи већ самим тим што не зна. Оно што он не зна, а он све не зна, и не постоји и погрешно је. Све код њега почиње од и због његовог незнања. Он је историја и само он…“ (II, стр. 338).

Бранко Лазаревић (Видин,1883-Херцег Нови,1963), истакнути припадник српаке грађанске елите, завршава Филозофски факултет у Београду, учествује у ратовима 1912-1918… У периоду између два светска рата  угледни је дипломата, радио је у осам земаља на три континента, говорио је енглески, француски, немачки, италијански, бугарски, чешки… Као књижевни критичар  претежно се бави проблемима естетике и теорије књижевности: Импресије из књижевности (три књиге), Позоришни живот, Југословенски документи, Огледи, Пролегомена за једну теорију естетике,  Три највише југословенске вредности, Филозофија критике…У 1945. години написао је програмски есеј Исток-Запад и Југославија, социјално-антролполошки оглед Пучина је стока једна грдна и опсежни трактат Рат, револуција, демократија и уметност.

„Ново време, ослобођење, донело је ново ропство… постаје „нико“… Одузета му је породична кућа у Београду и Хвару. У току рата умиру му  супруга (лекар) и старији син, а  млађи син, члан Демократске омладине, гине  у рату у сукобу са партизанима. После искључења  из Савеза књижевника, Лазаревићу следи хапшење и затвор (1948-1951). Из Београда се преселио у Дубровник. Покушао је да илегално побегне у Италију, али је ухапшен. После затвора, скоро  две деценије, све до смрти,  живи самачким   и подстанарским животом у Херцег-Новом. У  наметнутој изолацији пише политичке расправе, дневнике, солилоквије, есеје… Сахрањен је поред манастира Савине у Боки Которској.

Изгубљена оставштина Бранка Лазаревића пронађена је случајно 2004. године у Херцег-Новом. Наиме, Оливера Доксанић је, на још неутврђен начин  њом располагала и понудила је на откуп академику Предрагу Палавестри. Министарство културе Републике Србије је, на Палавестрину молбу, одобрило Српској академији наука и уметности потребна средства те је оставштина откупљена и похрањена у Архиву САНУ.

Дневник једног никога обухвата период од 14. јуна 1942. до 21. маја 1947. године. Сабрана дела Бранка Лазаревића  у осам томова, угледала су светлост дана поводом 120-годишњице његовог рођења. – скоро четрдесет година после  упокојења.  Био је то морални дуг интелектуалне јавности према једном од најзначајнијих српских књижевних критичара двадесетог века.

                                                             Милица БАКОВИЋ

Ознаке: , , , , ,


Одговоре можете пратити кроз RSS 2.0 feed. Можете оставити одговор, или trackback са вашег сајта.

AddThis Social Bookmark Button

Оставите коментар