Logo Gradske biblioteke

Заборављени великан

Своју прву књигу „Дани и године“, објављену у Београду 1926. године, Радоје М. Јанковић посветио је „Безбројним незнаним јунаштвима и непоменутим именима“ не слутећи да ће и сам после једног века бити заборављен. Заборавио га је родни крај, историја коју је и сам градио и за њу се борио брисана је из уџбеника, идеја југословенства и уједињења је пропала, у дипломатији нема таквих имена попут Дучића и Андрића, а књижевност се одвојила од реалног живота и малог човека. Крхко људско памћење подгрејано је историјским заборавом, променама политике и режима, па није ни чудо што смо као национ заборавили ко смо били. За многе догађаје и људе спас су годишњице и јубилеји када  се  потомци преиспитају и  покушавају да искупе, као што је 2014. година, година обележавања Великог рата.

Pozivnica-Radoje-Jankovic

       Васкрс славне прошлости коју немамо право да заборавимо, повод је  да «вратимо» Радоја Јанковића у завичај. Градска библиотека «Владислав Петковић Дис» то чини  промоцијом новог издања књиге „Дани и године“ заказаном за четвртак, 27. март 2014. године у Галерији Народног музеја од 18 часова. Сећање на заборављеног великана освежиће његова кћерка Видосава, Милан Тодоровић, власник издавачке куће „Магелан прес“, Даница Оташевић, Владимир Димитријевић, као и Марија Радуловић и Љубиша Ћирковић.  Радоје Јанковић добија почaсно место у програму 51. Дисовог пролећа јер је био школски друг са Владиславом Петковићем Дисом у чачанској  полугимназији школске 1896/97. и стари сват на песниковом венчању 1911. године. Својеврсни час историје и  сећања на  бројне  јунакe  балканских и Првог светског рата, међу њима и Чачане, које је описао Јанковић у својој књизи, биће одржан у галерији Народног музеја у 18 часова.

fotn-3875Животопис Радоја Јанковића започет је у Чачку. Рођен је 8. октобра ( стари календар, тј. 21. октобра) 1879. године као четврто дете у породици која води порекло из села Ласца.. Отац Миливоје био је кафеџија, а касније државни службеник, мајка Милка, рођена Сретеновић, кћи свештеника. Свршио је шест разреда гимназије у Чачку, затим Нижу војну академију 1900. године у Београду. Прву службу добио је у Десетом пешадијском пуку у Горњем Милановцу одакле је 1902. премештен  најпре у Седми, а потом у 18. пешадијски пук у Београду. Учествује у Мајском преврату 1903. године када су свргнути последњи Обреновићи и доведена на власт динстија Карађорђевић. Од 1906. до 1908. у Паризу похађа Вишу интедантску школу, а затим годину дана проводи у Француској  на практичим радовима око рачуноводства и вођења администрације у француским војним установама. После анексије Босне и Херцеговине приступа удружењу «Уједињење или смрт»  и објављује бројне текстове  у тадашњој штампи са националном садржином и идејом уједињења српског народа.

По повратку из Француске 1912. године био је начелник интендантуре коњичке дивизије у рату против Турака, а 1913.  био је начелник интендантуре Задримског одреда у Албанији. У Првом светском рату 1914. године одређен је за начелника интендантуре коњичке дивизије, а потом за начелника  одсека у интендантури Врховне команде. Учествује у Церској и Колубарској бици о чему ће касније писати. Годину 1915.  провео је у набављачкој  комисији за војску у Шпанији. Са Крфа је 1916. године  упућен у Русију за начелника Југословенског добровољачког корпуса у Одеси. Официр од поверења у Петрограду је привремено одређен  од стране Српског посланства за одржавање везе са Руским Министарством војним и Главним Генералштабом Руске војске у Петрограду. Радио је истовремено на српској пропаганди у руским новинама «Ново време» и  «Народна воља». Пред крај 1916. године био је члан  војне мисије на челу са  генералом Павлом Јуришићем Штурмом и ђенералним пуковником Ђорђем Стоићем за предавање  одличја руском цару Николају, руском Престолонаследнику и руским официрима.

Porodica-jankovic,-sest

Миловоје и Милка Јанковић са малим Радојем – 1882. година

Поводом Солунске афере опозван је из Одесе у Солун, јер се супроставио суђењу Аписовој групи и друговима. Из Петрограда 23. маја 1917. године  пише протесну ноту Краљевској влади на Крфу и престолонаследнику Александру због Солунског процеса. Ражалован је и пензионисан а потом осуђен у  одсуству од Војног суда у Солуну на 15 година затвора. Јанковић одбија да се повинује одлуци владе и остаје у Русији где га штити револуционарна власт. У Самари  1918. склапа бољшевички брак са Наталијом, кћерком Лазара Калмића, извозника из Београда.

Узбудљива животна прича достојна сваког авантуристичког романа исписана је наредних година. Млади пар креће трансибирском железницом за Владивосток где стиже после два месеца. У француском посланству Јанковић добија привремене исправе и прелази са Наталијом у Јапан, где остају неколико месеци. Тек 1928. године Јанковићи су се у Чикагу венчали у цркви по православном обичају. На путу за Европу Радоја Јанковића, за ким је расписана међународна потерница, у Еритреји у Египту хапси енглеска полиција и задржава у затвору. Наталија већ у благословеном стању наставља за Француску где проналази свекрву Милку Јанковић и успоставља везу са оцем Лазаром. У Кану им се придружује после неколико месеци и Радоје, па уточиште траже у Риму код пуковника Живка Павловића, војног службеника у посланству и Јанковићевог ратног друга из многих бојева.. У Риму се 6. марта 1919. године Јанковићима рађа кћи Видосава, а Павловићи кумују ратном изгнанику ризикујући свој положај.  Године 1920, 1921, 1922. и 1923. Јанковићи проводе у емиграцији у Паризу, Бечу, Бадену крај Беча. Крајем 1923. године Радоје Јанковић се враћа у Београд где је лишен слободе на основу Солунске пресуде. У Забели, Лепоглави и Сремској Митровици проводи више од две године да би маја 1925. био амнестиран и враћен у своја права. После године дана, маја 1926., постављен је за конзула у Чикагу, а  јуна 1929. године за Генералног конзула у Њујорку.

0010

Дужност опуномоћеног министра у Албанији Радоје Јанковић прихвата 1937. године. Искуство дипломате и војника одмах се показало на делу, па је између Београда и Тиране отворена прва авионска линија, успостављене везе и бројне посете, а Јанковићу је пут до краља Зога био отворен у свако доба. На то је ускоро реаговала Италија и Јанковић је 1939. године, у праскозорје новог рата, позван у земљу и  пензионисан. Умро је 29. новембра 1943. године у Београду.

Узбудљив војнички живот, авантуристички дух и храброст, склоност ка писању, музици, дипломатска активност, преписка са значајним људима  свог времена… остали су  похрањени у богатој оставштини овог великана. Захваљујући љубазности Јанковићеве кћерке Видосаве, професора енглеског језика на Катедри  за англистику у Београду, ова непроцењиво вредна грађа данас се  налази у Градској библиотеци «Владислав Петковић Дис» и тек ће бити доступна широј јавности.

Ознаке: , ,


Одговоре можете пратити кроз RSS 2.0 feed. Можете оставити одговор, или trackback са вашег сајта.

AddThis Social Bookmark Button

Оставите коментар