Logo Gradske biblioteke

Вук је увео српску књижевност у Европу

У уторак, 21. октобра 2014. године Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“чачанским средњошколцима и њиховим професорима, приредила је један другачији школски час – час у славу Вука Стефановића Караџића (1787-1864) – поводом његове 150 -годишњице смрти. Уједно ове године је и два века од објављивање „Мале славеносербске народне пјесмарице“ која је ученој Европи представила народну књижевност једног неписменог народа на Балкану и отворила Вуку и српској култури широм врата.

slike-077

У сали Скупштине града, у присуству великог броја ученика,   проф. др Бошко Сувајџић одржао је предавање на тему Језик и писменост. Истовремено одржана је и видео презентација Никољског јеванђеља, средњевековне рукописне књиге из XIV века, чији се оригинал налази у Библиотеци „Сер Честер Бити“у Даблину, а чију је дигиталну копију чачанска библиотека добила 2005. године. О богатој историографији Никољског јеванђеља говорила је Даница Оташевић, подсећајући да је први запис о овом изузетном културном благу објавио баш Вук Караџић у алманаху „Даница“ 1926. године.

Бошко Сувајџић, ванредни професор на предмету Народна књижевност, Катедра за српску књижевност са јужнословенским књижевностима Филолошког факултета у Београду, председник је Управног одбора Вукове задужбине, и аутор стотинак библиографских јединица из народне књижевности.

slike-030slike-055

            Између осталог, Сувајџић је нагласио да ће у години великог јубилеја Вукова задужбина коначно завршити сабрана дела Вука Караџића, која су заправо животно дело Голуба Добрашиновића, али је и изузетно надахнуто беседио о Вуковом грандиозном делу у којем великог удела имају Сава Мркаљ и Јернеј Копитар:

„Вук је био савремен и нама близак и због тога што је своје духовно узрастање платио породичном жртвом, али и постао стожерна фигура за нас у Европи, променио је наш културни образац, а то није могао било ко. Покушај да дође до свих Срба, било где, и покушај да се делује интегративно и идентитетски јесте хвале вредан подухват и јесте подухват који представља промену културног обрасца, који подразумева губљење нечега, али су много већи добици, јер само захваљујући њему, ми смо тада били најближи Европи…“.

О Србији у доба Вуковог рођења говорила је Милица Баковић, а Вуков запис о манастиру Никољу прочитао је Љубиша Ћирковић.

slike-059slike-060

Неспорно, осим школе и улице, Огранка Вукове задужбине у Чачку, Никољског јеванђеља које је алфа и омега духовности чачанског краја, трајно сведочанство Вукове свеприсутности је његова образована и вишеструко надерана кћи Вилхелмина-Мина Караџић (1828-1894) која се 1858. венчава за сиромашног братанца кнегиње Љубице, Алексу Вукомановића, болешљивог и умног професора књижевности на београдском лицеју. Прелази у православље и добија име Милица. Након године и по заједничког живота Алекса умире. Син Јанко јој умире 1878. у Русији у двдесетој години живота.

Минином смрћу угашена је Вукова лоза. О државном трошку пренета је у Београд и сахрањена у Алексин гроб на Ташмајдану. Почетком XX века, њихове кости, заједно са синовљевим сахрањене су у цркви на Савинцу,близу Горњег Милановца, задужбини Вукомановића. Питомина Шумадије, како је својевремено записао Вук, њихов је вечни починак.

Ознаке: , , ,


Одговоре можете пратити кроз RSS 2.0 feed. Можете оставити одговор, или trackback са вашег сајта.

AddThis Social Bookmark Button

Оставите коментар