Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“ организовала је у уторак, 19. априла 2016. године, два једносатна предавања о Дисовој поезији и животопису, као и о манифестацији „Дисово пролеће“ за ученике ивањичке Гимназије и Техничке школе .
Основци и средњошколци из Ивањице годинама успешно учествују на Дисовом конкурсу за литерарне радове ученика Моравичког округа и чести су гости песниковог родног Заблаћа, али је тек сада први пут , на позив школског библиотекара и професора енглеског језика Милице Бошковић и професора српског језика Снежане Плавшић, уприличено предавање и ближе представљање онога што Дис значи у српској књижевности и завичајном културном наслеђу.Промоцијом 53. „Дисовог пролећа“ ивањички школарци су обележили и Светски дан књиге, 23. април.
Дис је најпре „походио“ Гимназију и у школској библиотеци, уз краћи филм и видео презентацију, Даница Оташевић, уредник књижевног програма Градске библиотеке, упознала је ученике зашто је Дис институција српске културе, али и о преламању историјских збивања кроз животопис песника који је прешао са српском војском и избеглим народом Албанију, са Крфа послат у Француску, одакле се није вратио у отаџбину свом разореном дому и породици. Даница Оташевић инсистирала је да ученици упамте тачан датум Дисовог рођења, 10. март 1880 године у селу Заблаћу, да песник није био пијанац иако је написао песме „Пијанство“ и „Оргије“ и да то што је често боравио у кафани је одраз времена јер није било других места за окупљање и друштвени живот. Са две објављене књиге песама „Утопљене душе“ и „Ми чекамо цара“ Владислав Петковић Дис обезбедио је себи трајно место у српској књижевности, а уједно је песник кога на интернету и савременим електронским медијима подржавају бројне групе младих, а на његове стихове многи су компоновали музику. Песник који је „рођен са раном која се не лечи“ остао је у водама Јонског мора са близу 650 утопљеника са лађе „Италија“ која је торпедована у зору 17. маја 1917. године . Кроз манифестацију „Дисово пролеће“ , која се више од пола века одржава у његовом завичају, исправљене су донекле неправде које је живот нанео песнику, а такође умногоме допуњена песникова биографија и исправљене грешке у крштеници. Дис је, напоменула је Даница Оташевић, визит карта Чачка која му отвара многа врата и високо позиционира локалну средину на културној мапи региона, под чији песнички кишобран је сабрано богато завичајно књижевно наслеђе.
О важним датумима и годинама из Дисовог живота, мање познатим биографским подацима, венчању са Тинком Павловић, страдању сина Мутимира после Другог светског рата, посмртним почастима и „Пролећу“ које је добио 1964. године, ученицима Техничке школе који су с пажњом пропратили предавање и припремили пано о песнику, говорила је у поподневном сусрету Даница Оташевић у сарадњи са библиотекарима Дубравком Илић и Владимиром Симићем. Гостовање је имало задатак да ђаке упозна са Дисом како би га више волели , али и да активно учествују на конкурсима „Дисовог пролећа“.
Даница Оташевић пренела је Дисову поруку српској младежи написану за нову 1917. годину у Француској у којој песник каже „Сузе не смеју на буду наша судбина. Не смемо се препустити тузи. Наша вера мора да буде одважна.“ Ове речи треба да буду звезде водиље и данашњих генерација младих.