У шестом разреду чачанске полугимназије школске 1896/97. године било је 12 ђака. Осам је завршило разред. Већина је себе уградила у слободу отаџбине. На бојиштима историјских догаћаја на почетку 20. века остали су: песник Владислав Петковић Дис, пешадијски пуковник Драгутин Ст. Гавриловић, коњички мајор Михаило Гавровић, Јован Симовић, пешадијски наредник, Радован Богићевић, армијски пуковник, као и Драгомир Вуковић који је пао те године из латинског. О својим школским и ратним друговима, генерацији Чачана који су пали у балканским и Великом рату, дивне и потресне записе оставио је Радоје Јанковић у књизи приповедака „Дани и године“. Јунак приче „Коњаник“ је храбри мајор Михаило Гавровић, погинуо у околини Обреновца, у сведочанству о три побратима описан је Драгомир Васовић из Бранетића, ђак гимназије, годину дана млађи од Јанковића. Школском другу Владиславу био је стари сват на венчању 1911. године…
Радоје Јанковић је учесник и сведок многих историјских догађаја. У богатој заоставштини која се чува и проучава у Градској библиотеци, налазе се многа писма и аутентична документа. Наводимо овом приликом одломке из два писма, једно писано за време Церске битке, 18. августа 1914. године у Ваљеву, а друго упућено Краљевској влади на Крфу из Петрограда 23. маја 1917. поводом суђења Апису у познатом Солунском процесу.
Главном Интенданту
Као одговорни шеф одећног одсека Главне Интендантуре за снабдевеност трупа одећом и обућом, као и логорском спремом, част ми је учинити следећу представку:
Наша војска ушла је у овај рат, у погледу одећне спреме, неспремна. Министарство Војно није било у стању да је потпомогне, јер у овом погледу није било ништа припремљено. Многи војници су сада упола обучени: многи носе своје већ дотрајало сељачко одело, а знатан број, на пример IV пешадијски пук, формално иду у гаћама. Подофицири и нижи чинови не разазнају се од редова; сем тога војници су, по нужди, придодали заплењено аустриско одело, што може изазвати несрећне случајеве.
Топло данашње време поправља, донекле, ову оскудицу, али хладне ноћи, и преноћишта без шатора почињу рђаво утицати на војничко здравље и њихову ратничку улогу.(……)
18. 8. 1914. Ваљево Шеф Одећног Одсека Главне Интендантуре Р. Јанковић
Депеша Влади на Крфу и Њ.К.В. престолонаследнику Александру из Петрограда
(депеша упућена преко петроградског посланства 23. маја 1917. године поводом суђења Апису и друговима)
Господине посланиче,
Молимо Вас да следећу депешу, због њезине важности и хитности изволите у целости и што пре доставите Краљевско Српској влади на Крфу и Њ. Краљевском Височанству, престолонаследнику Александру у Солуну.
У Солуну су срачунав, после првог заузећа делића српске земље, похапшени и интернирани наши другови официри и некоји граађанин, којима се сад тамо суди.
Спољни повод за хапшење служи застарело, патриотско – искључиво против Аустрије управљено, с тога тајно удружење „Уједињење или смрт“. Оно је засновано ради моралног окуражења, после горких разочарања од насилне анексије Босне и Херцеговине и опште клонулости у земљи. Стварни и несумњиви, пак, повод овом беспримерном насиљу јесте лична мржња, пакост, политичка кратковидост и морална срозаност у изгнанству. Оптужбу су допунили нађени денунцијанти и лажни сведоци. Приређен је, чак и један лажни атентат, чију веродостојност Французи одстрањују.Тако су збринутре и силоване све чињенице, нужне да се загази у јавно суђење.
Нама је данас познато право мишљење по овој несрећној афери свих наших савезника, чији су најодушевљенији приврженици и присталице били ти похапшени официри, ма да су са наше званичне стране, од стране г. Пашића обавештени, да су ти похапшени официри издајице Србије и њених савезника, лопови, убице, шпијуни итд.(…)
