Велике годишњице и јубилеју су својеврсна cлемењача народне куће, тачније прекретнице. Јубилеји су прилика да се сведу рачуни са прошлошћу, али и опомена. Таква је 2014. година и године које долазе. Последња шанса генерацијама да се сете славне прошлости и заборављених великана чије су кости посејане по Балкану целом, у два балканска и Великом рату од 1912. до 1919. године. У тој историјској математици Срби су се показали као лоши ђаци и кратког памћења, речено је на промоцији књиге „Дани и године“ Радоја Јанковића, 27. марта 2014. године у Галерији Народног музеја у Чачку, једног из плејаде заборављених великана.
Радоје Јанковић рођен је 8. октобра по старом, односно 21. октобра 1879. године у Чачку, као четврто дете кафеџије Миливоја, касније државног службеника и Милке, кћерке свештеника Сретеновића. Бурне године и узбудљива животна прича достојна сваког романа, одвели су Радоја после чачанске полуреалке у Београд у нижу Војну школу, потом у важне историјске догађаје и „бели свет“, одакле се у завичај није враћао све до пре годину-две када су га „открили“ посленици Градске библиотеке: Оливера Недељковић, Даница Оташевић и Богдан Трифуновић.
У шестом разреду чачанске полугимназије школске 1896/97. године учи 12 дечака, од њих осам завршава годину. Од осморице, петорица завршава војну школу, на олтар отаџбине животе даје шест школских другова: Владислав Петковић, будући песник Дис, Драгомир Вуковић, бригадни генерал, Драгутин Ст. Гавриловић, пешадијски пуковник, умро у рату, Јован Симовић, пешадијски наредник, умро у рату, Михаило Гавровић, коњички мајор, погинуо у рату, Радован Богићевић, артиљеријски пуковник. О својој генерацији остали су да сведоче Радоје Јанковић и Милоје Јовановић.
Књига „Дани и године“ први пут је објављена 1926. године и била је изабрана за школску лектиру, али су књига и њен аутор пали у заборав. Издавачка кућа „Магелан прес“ прошле године објавила је поново приповетке Радоја Јанковића које на најбољи начин осликавају догађаје у балканским и Првом светском рату. На промоцији у Чачку учествовао је Милан Тодоровић, издавач, о књизи су говорили Владимир Димитријевић и Даница Оташевић, а текстове су казивали Љубиша Ћирковић и Марија Радуловић. Из богате заоставштине Радоја Јанковића коју баштини Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“ и коју јој је уступила на чување и публиковање проф. др Видосава Јанковић, Александар Вукајловић припремио је видео презентацију, а први пут је приказан и део филма из 1936. године снимљен у Америци приликом испраћаја генералног конзула Краљевине Југославије на нову дужност амбасадора у Албанији. Филм је без тона и дигитализован је у Кинотеци, а припрему за презентацију направио је Богдан Трифуновић. Видосава Јанковића, на жалост, због болести није могла да присуствује „повратку“ свога оца у родни град, али је уступила богату архиву Радоја Јанковића Градској библиотеци.
Јанковић је био мајор српске војске и учесник балканских и Великог рата, сведок октобарске револуције у Русији, осуђеник у Солунском процесу, пријатељ Николе Тесле и Михаила Пупина и велики поборник југословенске идеје. Сматрао је да је „православље национални стожер наше емиграције и да кроз православље и цркву треба да се очува српство, српски дух, језик и славна прошлост“.
Јанковићеве приповетке „Текериш“, „Мачков камен“ и друге послужиле су мајору Николи А. Косићу, чачанину да 1955. године за српски радио у Милвокију приреди радио драму „Церска битка“, коју је Косић, емигрант из Другог светског рата донео у Србију након полувековног исељеничког живота. За професора Владимир Димитријевић књига „Дани и године“ била је право откровење, као и Јанковићев језик на коме је исписао најлепше описе Шумадије, српске обичаје и људе, као и драматичне догађаје из ратова
Радоје Јанковић одржавао је присне везе са домовином па је 1934. године постао добротвор Удружења Чачана у Београду, а за „Чачански глас“ је писао: „Ја се поносим да сам Чачанин. Сматрам да је тај крај, несумњиво, језгро нашег народа. Ја сам много пута у животу, пратећи кретања и дела људи из тог краја, чинио упоређења са другим крајевима наше лепе земље и стекао уверење, да је тај крај слемењача наше народне куће. Крај између Овчара и Каблара, Јелице, и одонуд, па преко Роћевића, Мораве и Вујна ка Руднику и Сувобору, и мало одонуд – то је стожер наше Државе у сваком погледу. То је крај, који изгледа ми, може на себе да узме најтеже одговорности. Не велим да у нашој земљи нема тога још, али овај крај, по сељацима, по начину домаћинства, по жени, по школованим људима, војсци, политици и другом, по дивном језику, обичају, куражи, итд – иде испред осталих крајева. Нек ми се не замери на овом мишљењу,“.
Исељеници у Америци на испраћају на нову дужност Радоја Јанковића, 6. новембра 1936. године, захвалили су се Југославији што им је послала тако дичног сина за генералног конзула. Том приликом су казали да „Он подсећа на планину у којој се може чути жубор потока и одјек грмљавине, цвркут птица и звијук ветра“. Као и да никад није видео препреку у своме раду за добро круне, народа и отаџбине.
Изражавајући заједничко мишљење присутних, Градска библиотека предложиће да овај великан наше прошлости добије улицу у родном граду.