Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“ одржала је 17. септембра 2012. године несвакидашњи поменик завичајном песнику Дису. Повод је била песма „17. септембар 1912“ која је у ауторовом издању овјављена 1913. године у збирци „Ми чекамо цара“. Век једне песме великог српског песника Владислава Петковића Диса (1880-1917), рођеног 1880. године у селу Заблаћу, а коме у част завичај већ 49. година организује културну манифестацију „Дисово пролеће“, инспирисао је Библиотеку да одржи јавни час поезије и историје ученицима другог разреда архитектонског смера Техничке школе.
Библиотекари су уз помоћ разредног старешине Горана Петровића, професора Ане Павловић и Петре Ковач и будућих архитектонских техничара приредили мултимедијални омаж Дису и његовој, пре свега, родољубивој поезији.Час сећања на Владислава Петковића Диса, али и балканске ратове који су надахнули песника да напише 16 родољубивих песама, почео је тачно у подне, најављујући трајнију сарадњу са овим одељењем и школом, која ће резултирати поетско-музичком представом под именом „Нада“ , коју ове две установе припремају за 25.октобар, дан ослобођења Чачка у Првом светском рату из кога се Дис није вратио.
Час је почео крунском песмом „17. септембар 1912“, коју је казивала ученица Милена Ненадовић, а о Дисовој узбудљивој животној историји и историји балканских ратова говорила је Даница Оташевић, директор Библиотеке. Овом приликом ученицима су показани оргинални примерци песникових књига „Утопљене душе“(1911) и „Ми чекамо цара“(1913) посвећену престолонаследнику Александру Карађорђевићу, а које се чувају у Завичајном одељењу Градске библиотеке. Захваљујући помоћи Краљевске канцеларије друга збирка Дисових песама доживела је друго издање 1914. пред почетак великог рата.
Излагање је пратила видео презентација о значајним датумима из песниковог живота, као и фотографије Дисове породице коју је приредио Александар Вукајловић. Приказан је и петанестоминутни филм „Дис и Дисова пролећа“ који је режирала Даница Оташевић. „Дисова родољубива поезија остала је у сенци антологијских песама из збирке „Утопљене душе“, а „Можда спава“ је једна од најлепших љубавних песама српске књижевности. Нажалост, патриотска позија скоро је нестала из савремене књижевности, а оне прошле се ретко и нерадо сећамо“, истакла је директорка чачанске библиотеке. Јер, тешко да ће се неко усудити да данас чита „Прву песму среће“, „Са Куманова“, „По гробовима“, „После Албаније“, „Цветови славе“, „Штапови и штаке“, „Споменик“… У тој песми о срећи, која је тако неспојива са мрачним и смрћу опседнутим Дисом, у првој строфи песник каже:
„Моје срећне очи народу се диве,
Што оствари снове, дуге пет столећа,
Што унесе опет дух древног пролећа
У равнице пусте и гудуре сиве,
И обнови дане што подижу живе“…
Дружење с поводом је завршено песмом „Тамо далеко“ коју су под диригентском палицом професорке Петре Ковач премијерно отпевали ученици другог девет одељења архитектонских техничара.
Уочи обележавања победа у Првом балканском рату, који је трајао од октобра 1912. до закључивања Лондонског мира 30. маја 1913. између Србије, Црне Горе, Бугарске и Грчке са Турском, велики завичајни песник Дис подсетио нас је својом песмом и књигом „Ми чекамо цара“ на те значајне године и победе српске војске.“Аветиња коло отаџбину је налазило“ и касније, а чаше патње српског народа испијене су више пута до дна, и то све, до данашњих дана.