У оквиру изложбе „Штампана реч 2010“, која је отворена у Уметничкој галерији „Надежда Петровић“, одржава се циклус књижевних вечери под називом „Завичајни писци у оку професора“.
Један од завичајних писаца који је побудио велико интересовање била је поетика Оливере Недељковић, песникиње и библиотекара Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис“. У „Рамове за одразе“ стале су песме из до сада три објављене књиге: „Водени цвет“(1995), „Прибор за читање“ (2002), и „Сувласници белине“ (2006), као и нове песме у прози Оливере Недељковић.
О тишини и осећањима која су главна одлика ове поезије, говорила је надахнуто Данијела Ковачевић Микић, а стихове су казивали Марија Димић и аутор.
БИБЛИОТЕКАРКЕ
Књижничарке смо тишине
са воденим жигом давно у капке
и зарезима утиснутим под ноктима.
А немамо ни кичму. Него здерани хрбат.
Ни перут него књишку прашину.
Јер кључарке смо међу зидовима
од полукартона и распредених канапа.
Надживеће нас и смисао заувек повезан
у ожиљке. И ова нерђајућа сечива.
Јутром, у овој зарубљеној шуми,
најпре треба растабачити ваздух,
па по растућем броју поређати недостајања.
Срце је стварни каталог, а усана увек је
више него сенки над све врелијим талозима.
Јер о књигама шапућемо и кад не говоримо
о нељубави. И кад ћутимо о љубавима.
Ништа не пропустивши, осим живота.
Међу мољцима. Међу собом. Између редова.
Са главом на шинама које се разилазе.
Душа је јемственик. А прибавиле смо и завеске
прекинутих реченица и замрске искиданих капилара.
Восак је, као и увек, врео. И најмлађа од нас већ
дужице је испустила на дно огледала.
Прилике узимамо на реверс, једнако, као и
саму срећу. За оним столом, ево, седи и једина
преживела из приче по сликама. До ветрењаче
на сопствени погон, још једна Госпа Тужнога Лика.
Жеље су пописане, а обећања сложена
на највишим полицама. На прсте пропињући се,
без премишљања, отписаћемо и ненатруковани свет.
Јер, ваше ничије, наше и ничије, од себе,
још увек нас чувају једино неразрезане књиге.