Logo Gradske biblioteke

Песме бола и поноса

     Песме бола и поноса заједнички је именитељ за књижевно вече  којим Градска библиотека у уторак, 8. априла,  обележава сто година од почетка Великог рата. Српска  поезија остала је 1917. године без два  велика песника – Владислава Петковића Диса и Милутина Бојића. Диса живит није штедео: од прве књиге „Утопљене душе“ објављене 1911. године  прати га Скерлићев лирски „обрачун“ са модернизмом и осуда новог језика и метафора. Другог, 12 година млађег,  Јован Скерлић најављује као нову младост  „ изванредног заноса и ерудиције“.

Bojic-Dis-Pesme-bola-i-pono

Први је рођен 1880. године у Заблаћу код Чачка, завршио је само четири разреда гимназије и није положио матуру, сам се издржавао од малих хонорара и учитељског посла по забитим селима. Милутин Бојић је рођен у Београду 1892. године, био је одличан ђак, студирао је филозофију. Са 18 година објавио је прве песме, а у Народном позоришту му је  већ 1913. игран комад  у стиховима „Краљева јесен“ и била у припреми драма „Госпођа Олга“ која је пре месец дана поново да позоришним даскама у Београду. Иако су имали различти песнички пут, судбина их је спојила у смрти.

         Оба песника нашла су се у колонама српске војске и народа који су пред непријатељем 1915. године пошли из своје земље у неизвесност и голготу, прешли Албанију и уточиште добили на грчком острву Крф. Песник  „Тамнице“ и „Нирване“ утопио се у зору 17. маја у Јонском мору на повратку из Француске на Крф када је торпедован путнички брод „Италија“, мору које ће Бојић опевати у „Плавој гробници“. Милутин Бојић умро је у 25 години у солунској болници 6. новембра 1917. од туберколозе. Ове две смрти њихов заједнички перијатељ, проналазач и песник Стеван Бешевић, овако је описао у писмима  сину Николи који се налазио у Риму.

Bojic-Dis-Pesme-bola

     „Драги мој Нико, на твоју карту од 20. маја у којој се питаш да ли је стигао Дис и.т.д ево ти кратак одговор. Сиромах Дис, неће више никада овамо стићи, већ ако га можда таласи Отранта не изнесу гдегод на наше обале. Ништа ме даље не питај. Он се својих мука опростио, али тешко његовој сиротињи ( жени и двоје златне деце) у Београду. Ја нећу имати храбрости да јавим његовој Тинки, кад ми се опет обрати и запита за свог Диса“.

       Шест месеци касније Стеван ће јавити сину о  губитку присног пријатеља са којим је делио собу и  лепе дане и часове. „На нашу велику жалост, добри и драги наш Милутин Бојић свршио је у солунској болници од запаљења плућне марамице, криза је већ била прошла али изгледа да се болест развила у тзв. гаслопирајућу туберкулозу. Један по један, један по један , опусте нам књига“…

        На Крфу Милутин Бојић написао је збирку  „Песме бола и поноса“, у Француској, у Ници, на Ђурђевдан 1916. године Дис је писао „Међу својима“. Диса  и Бојића спојило је и 51. Дисово пролеће и век од почетка Великог рата у коме су положили своје животе на  олтар отаџбине.

       О песницима ће у уторак у 19 часова у великој сали Скупштине Чачка говорити књижевни критичар Јован Пејчић, стихове ће казивати Хаџи Ненад Маричић, првак Народног позоришта, ученици Гимназије отпеваће „Креће се лађа Француска“ и „Тамо далеко“, а програм ће водити Љубиша Ћирковић.

       Добро дошли на вече нашет историјског бола и поноса!

Ознаке: , , ,


Одговоре можете пратити кроз RSS 2.0 feed. Можете оставити одговор, или trackback са вашег сајта.

AddThis Social Bookmark Button

Оставите коментар