Logo Gradske biblioteke

Окончање привремене адресе Библиотеке

Градска библиотека „Владислав Петковић Дис” 2019. године уселила се у нову зграду у Синђелићевој улици, у центру града. Овај догађај је током протекле године привукао значајну пажњу јавности, док су запослени Библиотеке у јавним саопштењима наглашавали неопходност усељења у сопствени простор и чињеницу да је ново здање најмодернија и највећа јавна библиотека под једним кровом у Србији, и да је отварање зграде догађај од велике важности за културу Чачка у целини. Због тога, помало незаслужено, није се много говорило о простору који се до тада користио за потребе Библиотеке, а из кога су се књижни фондови, инвентар и запослени исељавали неколико месеци – Дом културе Чачак и Хаџића или Вирерова кућа.

            Питање функционалног и сталног простора Библиотеке у Чачку заокупљало је запослене установе од самих почетака њеног постојања у XIX веку, што се наставило и у периоду од 1946. године, након Другог светског рата када је успостављен континуитет у раду обновљене Библиотеке. На састанку Градског одбора Народног фронта у Чачку, одржаног 14. јануара 1946. године, прва тачка дневног реда била је „Оснивање књижнице и читаонице и скупљање књига”, чиме се закључује да је постојала брига нових власти за обнову рада једине установе културе која је постојала и пре 1941. године. Иако је Библиотека убрзо и формално основана, са новим фондом књига, проблем простора није решен у послератним годинама. Она је у првим годинама након рата била смештена у једном од локала данашње улице Жупана Страцимира, а од 1950. до 1957. године налазила се на спрату биоскопа „Сутјеска”. Тих година већ се размишљало о адекватном простору, па је урађен пројекат, обезбеђена средства и донето решење о исељењу станара зграде бившег хотела „Русија” на самом Градском тргу, али уместо простора у овом хотелу Библиотеци је додељена зграда некадашње књижаре Јарослава Павловића (у близини ресторана „Таково”), коју је заузимала Санитарна инспекција. У овом простору се установа налазила до 1964. године, осим Дечјег одељења које је у периоду 1962–1964. било смештено у Учитељском дому (данашњи Дом ученика), а потом су сва одељења Библиотеке пресељена у адаптиран простор првог спрата некадашњег хотела „Касина” (укупне површине 491 метар квадратни) у којем је до тада био Дом ЈНА.

Деценију након пресељења Библиотеке, у наизглед сталнији, али и даље неадекватан простор „Касине”, обележио је захтев запослених да се коначно реши смештај установе па су предлагана разна решења – од изградње наменске зграде до нове селидбе у адаптирани простор. Као могуће адресе су предлагани стари Окружни суд, зграда Економске школе, стара Електродистрибуција (касније зграда „Чачанског гласа”) на Тргу до коначног пресељења у нови Дом културе на Градском тргу. Комплетан пројекат нове Библиотеке урађен је седамдесетих година, потписао га је  познати архитекта Михајло Митровић, а чак је положен и камен темељац зграде 1. октобра 1978. године, али се на томе све завршило. Како би се привремено решило питање простора, Библиотека се 1974. преселила из зграде „Касине” у новоизграђени Дом културе, отворен почетком седамдесетих година. Том приликом прешло се у квалитетније опремљен, али мањи простор, укупне површине нешто више од 400 метара квадратних. У просторије, које већине Чачана у својим сећањима повезује са Библиотеком, била су смештена одељења: Позајмно, Дечје и Научно одељење са читаоницом, Књиговезница, канцеларија директора и техничке просторије.

Разумевајући потребу ширења постојећих установа и заштите споменика културе на територији Општине, Самоуправна интересна заједница културе Општине Чачак (СИЗ културе) је 19. септембра 1977. године закључила уговор о купопродаји непокретности са Даницом Тодоровић (рођена Балтић) из Београда, за стамбену зграду у Улици Светозара Марковића бр. 6 (данашња Господар Јованова). Ово здање представља најстарију сачувану спратну грађанску кућу у Чачку, а изграђено је око 1860. године што се може видети и на графици Феликса Каница из тог периода. У време изградње овог објекта најзначајније зграде у Чачку, осим цркве, биле су Конак господара Јована Обреновића, данас зграда сталне поставке Народног музеја и Владичански двор (на простору данашње Гимназије), обе изграђене за потребе великодостојника са седиштем у Чачку, у првој половини тридесетих година XIX века. Поменуте две зграде носиле су одлике старије српско-османске архитектуре, док је Хаџића кућа имала сасвим другачији изглед у односу на њих. Под утицајем западне грађанске архитектуре кућа је била изграђена на два нивоа, што је до тада било карактеристично искључиво за државне или верске грађевине. Верује се да је породица Хаџић била у трговачким контактима са простором Хабзбуршке монархије, одакле се пренео узор и стил изградње стамбених простора. Кућа је током времена имала различите станаре, укључујући и Немца Сигмунда Вирера, закупца Кренове пиваре почетком XX века, по коме је објекат добио колоквијални иназив – Вирерова кућа.

У време када је донета одлука о куповини простора (1977. године) у приземљу куће биле су четири просторије, степениште као и четири просторије на спрату, уз призидану шупу (оставу) и тоалет, на површини од 188,2 квадратних метара. Уговором је прецизирана цена од 450.000 тадашњих динара. СИЗ културе општине Чачак је Хаџића кућу купио од продавца са правом трајног коришћења као споменика културе ради заштите истога и коришћења за смештај културних установа. Скупштина општине Чачак, на седници Већа месних заједница и Већа удруженог рада одржаној 31. 10. 1977. године, одобрила је куповину и преношење права коришћења на СИЗ културе Општине Чачак. Тим поводом склопљен је уговор 12. априла 1978. године те је Општина овим документом, без накнаде, пренела право коришћења на СИЗ културе. Слободу располагања непокретности и могућност укњижавања у јавне књиге под својим именом СИЗ културе је добио овим уговором.

Скупштина општине Чачак на седници Већа удруженог рада, Већа месних заједница и Друштвено-политичког већа, одржаној 2. новембра 1984. године разматрала је материјал „Делатности и потребе библиотеке и библиотекарства општине Чачак” и тада је оцењено да садашњи смештајни простор библиотеке није одговарајући и да не пружа услове за нормално извршење потребних активности библиотеке, а да досадашње предузете активности за обезбеђење простора због низа присутних околности нису реализоване. Одлуком Скупштине општине од 2. новембра 1984. године било је предвиђено да се догради зграда Медицинске школе у Чачку у коју је требало да се смести Економска школа, док би се Библиотека сместила у ослобођен простор зграде Економске школе. Ова одлуку није било могуће реализовати, јер за то нису постојале урбанистичке и техничке могућности.

Библиотека је средином 80-их година користила три зграде за смештај инвентара, фондова и запослених: приземље Дома културе (одељења за издавање књижне грађе и читаоница), зграду Међуопштинског историјског архива (једна просторија) и у старој згради (бивше власништво лекара Младеновића) где су смештени фондови (депои) – данас на адреси Господар Јованова 5–7. Укупан простор који је Библиотека користила био је око 500 квадратних метара, а у њиму је након завршене ревизије књижног фонда, на крају 1984. године, било смештено 93.680 књига. У одељењима Библиотеке 1985. године радило је 17 радника, распоређених у: Позајмном одељењу за одрасле, Дечјем одељењу, Научном одељењу, Завичајном одељењу, Матичној служби са издвојеним одељењима (Бресница, Мрчајевци, Прељина, Ракова, Милићевци, Вранићи, Коњевићи, Горња Горевница, Рошци, Трнава, Заблаће, Лозница, Качулице, ново одељење у Пријевору, очекивало се отварање одељења у Слатини и Жаочанима), Одељењу за стручну обраду књига, Одељењу листова и часописа, Марксистичком одељењу и Књиговезници.

Збор радника Градске библиотеке у Чачку на својој седници од 1. октобра 1985. године упутио је захтев бр. 499 од 7. 10. 1985. СИЗ-у културе општине Чачак, за доделу адаптиране Вирерове зграде Градској библиотеци, у који би установа сместила део својих фондова и омогућила нормалан рад одређених одељења: Завичајног, Одељења листова и часописа и др. С обзиром на то да СИЗ културе није одговорио на овај захтев, Градска библиотека је поново упутила захтев Скупштини Заједнице да се зграда додели Библиотеци без надокнаде, за потребе библиотечке делатности. На седници СИЗ-а културе општине Чачак, одржаној 4. априла 1986. године, донета је одлука о привременој додели Вирерове зграде на коришћење Градској библиотеци. Библиотека се обавезала да до 15. маја изврши усељење и опремање зграде, као и да испразни две просторије које користи у Младеновића згради (Ул. Светозара Марковића 5–7) за потребе Савеза аматера општине Чачак.

Скупштина СИЗ-а културе, на седници одржаној 26. децембра 1989. године, решавала је захтеве установа културе за пренос права на коришћење непокретности у друштвеној својини. На основу захтева Библиотеке бр. 598 од 20. новембра 1989. године и захтева бр. 362 од 14. јула 1989, донета је одлука да се Градској библиотеци, без накнаде, пренесе право на коришћење пословног објекта – Вирерове зграде, (површина 188,2 метара квадратна), као и право на коришћење парцеле на којој се налази зграда. Без надокнаде је такође пренет, са правом коришћења, обејкат површине 72,8 квадратних метара у дворишту Вирерове зграде.

Поменутим одлукама решен је статус Хаџића или Вирерове куће за потребе Градске библиотеке. У том простору радио је низ одељења и служби од 1986. године, које су постепено усељавана или новоформирана у оквиру развоја библиотечко-информационе делатности чачанске Библиотеке. Овај објекат од 1986. до 2019. године користило је Завичајно одељење, једно од најуређенијих и најкомплетнијих одељења завичајних збирки међу матичним библиотекама Србије. Ту је било смештено и Одељење периодике, са читаоницом дневне штампе у сутеренском простору, Матична служба, канцеларија директора. А од почетка XXI века и библиотека-целина Синише Пауновића. У Собу легата се 2008. године уселио и Центар за дигитализацију, по редоследу формирања друго библиотечко одељење за дигитализацију и очување наслеђа у дигиталном облику у Србији, одмах иза Народне библиотеке Србије.

У 2003. години Завод за заштиту споменика културе у Краљеву упутио је Библиотеци допис којим се види да је објекат Градске библиотеке у Господар Јовановој улици бр. 6 уживао претходну заштиту у смислу члана 27. Закона о културним добрима („Службени гласник РС” број 71/94), а као непокретно културно добро – споменик културе евидентиран је у оквиру Регулационог плана „Градски бедем” у Чачку.

Преко тридесет година рада Библиотеке у Хаџића кући, односно пуних 45 година у Дому културе, обележили су узлазну линију у развоју установе у скалду са успонима и упркос падовима који су пратили друштвено-економске ломове и историјат догађаја последњих деценија протеклог века. Иако се у целини рада позитивно може оценити овај период, ипак се он мора окарактерисати као привремено решење до изградње нове зграде Библиотеке. Поред тога што су запослени непрестано очекивали пресељење у већи и адекватнији амбијент зарад квалитетнијег рада, њихова жеља за пресељењем је била изражена и због перцепције јавности да два видљива простора Градске библиотеке, Дом културе и Хаџића кућа, нису иста установа. То је дугорочно оставило последице и на имиџ Библиотеке као савремене установе културе, што се најбоље видело током периода изградње нове зграде у Синђелићевој улици, када се део јавности питао зашто се гради толика зграда само за Библиотеку (да парафразирамо тај дискурс). Из тих разлога се током 2019. године није више рекло или писало о исељењу дотадашњих просторија усатнове из Дома културе, током јануара и фебруара, односно из Хаџића куће, у јуну и јулу те године. Овим текстом подстакнуто је сећање и дат предлог за будуће истраживање важног периода у историјату Градске библиотеке у Чачку.

Текст објављен  у 51. броју листа „Дисово пролећеˮ, аутор др Богдан Трифуновић

 

Ознаке: ,


Одговоре можете пратити кроз RSS 2.0 feed. Можете оставити одговор, или trackback са вашег сајта.

AddThis Social Bookmark Button

Оставите коментар