Поводом 25. октобра, Дана ослобођења Чачка у Првом светском рату

ИМА НАДЕ

Ученици Техничке школе и Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“ срдачно Вас позивају на сценско – музичко вече „Има наде“

у четвртак 25. октобра 2012. године у 19 часова

Велика сала Дома културе

Учествују ученици Техничке школе и хор Гимназије

 Сценарио: Ана Павловић, проф.

Музички програм: Петра Ковач, проф.

Фолклор: Весна Јаковљевић, проф

Техничка подршка: Срђан Глишовић, проф. и Горан Петровић, проф.

Вече је хуманитарног карактера – прикупљање помоћи за лечење бившег ученика Техничке школе

СИНОВИ СЛАВЕ

„12 октобра 1918. у 5 сати у зору напустише Аустријанци Чачак и дигоше мост у ваздух, и ми се после трогодишњег робовања ослободисмо“.

Овако је пре 94 године чачански штампар Стеван Матић  записао у једној од пословних књига вест о повратку  српске војске са Солунског фронта и  тако трајно оставио сведочанство о ослобођењу Чачка у Првом светском рату.

У историја  града забележено је да је непријатељ око три сата после поноћи  12. октобра по старом, односно 25.октобра по новом календару 1918. године, минирао железнички мост на Морави. Сат касније дигнут је у ваздух и путнички гвоздени мост. Аустријанци који су се повлачили према Горњем Милановцу натоварени опљачканим благом и стоком,   испраћени  су радосним повицима ослобођених Чачана „Видимо се у Пешти“.

Кад је свануло градом се пронела вест да  са северне стране долази српска војска. На улицама се скупљала маса света, девојке са цвећем,  весела дечурлија у ритама, свирало се и певало, а поворка се кретала ка   Алваџиници и касарнама у сусрет ослободиоцима. Око 10 сати  на путу се појавио на коњу наредник  Милан Гавровић праћен тројицом коњаника. Народ их је обасуо цвећем, китио венцима и клицао: „Живела храбра српска војска!“. Ово је била српска извидница коју је послао  поручник  Митар Вукићевић да извиди ситуацију у граду.

Наредник Милан Гавровић улази у ослобођени Чачак

          Нешто касније стигао је после више од три године ропства  у слободни Чачак и први српски официр – Митар Вукићевић са јединицом. Многима су од радости потекле сузе. Колону српских војника  у новим униформама пратио је  до Велике пијаце у центру града  слављенички расположени народ. Сви су се распитивали где је српска војска и када ће стићи остале јединице.

После три дана Чачак је имао срећу да највеличанственије дочека свог суграђанина,  прослављеног војводу Степу Степановића, команданта Друге армије. Поздравили су га највиђенији људи града са предратним председником Јованом Михаиловићем на челу. Војвода је дошао  са целим својим армијским штабом и одсео у свом дому, а потом је Команда кренула  у ослобађајући поход ка Добром пољу и  Сарајеву.

Чачак је крајем рата имао 4.779 житеља. У њему је живело 241 удовица. Србија је у ослободилачким ратовима од 1912. до 1918.године остала скоро без половине  мушких  глава, а страдали су  невина деца, жене и стари које су сем непријатеља косиле разне болести и епидемије.

Чачанска општина дала је у Првом светском рату 40 носилаца Карађорђеве звезде с мачевима.

На дан одласка с Крфа, 13.новембра 1918. године, Никола Пашић, председник српске Владе, опраштајући се од мртвих  војника, рекао је:

„Мир вам, синови славе, ви сте деца отаџбине. Отац вам је Рудник, а мајка Морава. Ваша су имена: богови дужности. Док сте били живи, сваки откуцај срца ваших зборио је „Слобода“.

За  слободу на олтар отаџбине коју је „напало аветиља коло“, осим војника животе су дали песник Владислав Петковић Дис, сликарка Надежда Петровић и многи други. Барјак српске храбрости високо је подигао Чачанин мајор Драгутин Гавриловић бранећи  родну груду и част Београда.

Француски  генерал Франс Депаре дивећи се српској војсци забележио је: „То су сељаци, скоро сви, то су Срби тврди на муци, трезвени, скромни, несаломљиви. То су људи слободни, горди на своју расу и господари својих њива… Дошао је рат и ти сељаци претворили су се у најхрабрије и најистрајније војнике, најбоље од свих. То су те сјајне трупе, створене од изджљивости и полета, због којих сам горд што сам их ја водио, раме уз раме са војницима Француске, у победоносну слободу њихове отаџбине“.

ДЕЦА ОТАЏБИНЕ

Карађорђеву медаљу с мачевима за храброст добило је 40 див-јунака из чачанске општине: Милисав Антонијевић, потпуковник (Чачак), Драгољуб Благојевић, генерал (Чачак), Милисав Бојовић, резервни потпуковник (Доља Трепча), Драгомир Вучковић, генерал (Чачак), Драгутин Гавриловић, пуковник (Чачак), Милан Глишић, поднаредник (Горња Горевница), Радоје Ђуровић, потпуковник (Чачак), Михаило Ирижанин, (Прељина), Василије Маџаревић, пуковник (Чачак), Радивоје Рајковић (Љубић), Александар Срб, потпуковник (Чачак), Радисав Топаловић (Прељина), Михаило Чвркић (Рошци), Стеван Аћимовић (Јанчићи), Иван Белошевић (Рошци), Бранислав Вукићевић (Мрчајевци), Драгутин С.Гавриловић, потпуковник (Чачак), Михаило Гавровић, мајор (Чачак), Станимир Гвозденовић (Мојсиње), Душан Глишић, потпуковник (Чачак), Богдан Ерић, капетан (Бељина), Божидар Загорчић, пуковник (Чачак), Миленко Јелић (Чачак), Живојин Југовић (Слатина), Обрад Којовић (Атеница), Светозар Ковачевић (Коњевићи), Новица Кубуровић (Чачак), Милош Матић, капетан (Чачак), Миливоје Милосављевић (Прислоница), Драгомир Недић (Чачак), Живко Огњановић (Прислоница), Миладин Павловић (Пријевор), Иван Пишчевић (Чачак), Ратко Ракетић, дивизијски генерал (Чачак), Радивоје Рацковић (Љубић), Јездимир Словић, наредник (Атеница),  Живојин Симовић (Љубић), Спиридон Смиљанић (Слатина), Тома Терзић (Атеница) и Радосав Топаловић (Прељина).