Своје Пролеће Саша Радојчић, лауреат Дисове награде за 2015. годину, даровао је седмом књигом песама – под називом „Дуге и кратке песме“ Радојчић је сабрао песме из збирки Камерна музика, Америка и друге песме, Четири годишња доба и Cyber zen, придодајући и нове песме објављене у периодици. Књигу која је изашла као 40. у едицији Књига госта Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис“ ликовно графички је уредио Зоран Јуреш, академски графичар, поговор је написао Ален Бешић, књижевни критичар, а штампање књиге омогућила је Чачанска банка А.Д. Чачак.
Бешић за Сашу Радојчића каже да је највише писао о другима а за себе дискретно и самокритично. „Он дуго вага и бруси сваку реч, проговара само онда кад је сигуран да је дуготрајан процес кристализације проживљеног и читалачког искуства, емоција и мисли достигао задовољавајући ниво унутрашње избалансираности“, наглашава Ален Бешић у поговору нове Радојчићеве књиге. Саша Радојчић (1963-) за своју поезију награђиван је наградама Бранко Ћопић, Ђура Јакшић, Ленкин прстен, годишњом наградом Друштва књижевника Војводине, а жири у саставу Васа Павковић, председник, проф. др Горан Максимовић и др Ђорђе Деспић доделили су му Дисову награду за трајан допринос српкој поезији и уврстили га у лауреате ове престижне награде за животно дело.
Традиционално Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“ као организатор свечаности приређује изложбу о добитнику Дисове награде и његовом делу које прати каталог. Аутор овогодишње изложбе и каталога под називом Песма, граница светова је Оливера Недељковић, а за дизајн и поставку изложбе побринуо се Миленко Савовић.
Педесет друге Дисове свечаности прати и часопис Дисово пролеће који излази као хроничар ове културне манифестације од 1971. године. На 54 стране 46. броја Дисовог пролећа објављен је интервју са Сашом Радојчићем који је водила Даница Оташевић под називом Моме храму темељи у души леже, критички осврти чланова жирија као и избор из Радојчићеве поезије. Једно поглавље часописа посвећено је Владиславу Петковићу Дису о коме пишу Владимир Станимировић (Крф, 1917), Борислав Михаиловић Михиз (1955) и Милица Баковић која исправља грешку стару читав један век везану за бој код Смедерева о коме је Дис писао за Ратни дневник (Бој код Смедерева и После боја код Смедерева) који се одиграо 27. октобра 1914. године по старом календару/9. новембра по новом, а у историји књижевности догађај на Молеровом шанцу датиран је погрешно да је био 1915. Међу својима на овогодишњој манифестацији место су имали сликарка Надежда Петровић, правник Михаило Константиновић, књижевник Драгиша Васић као и песник Бранко В. Радичевић коме је поводом 90 година од рођења организован научни скуп. Гости Дисовог завичаја били су српски песници из Румуније Славомир Гвозденовић, Љубинка Перинац Станков, Горан Мракић и Предраг Деспотовић.
За нови број Дисовог пролећа пишу: Драган Хамовић, Слађана Илић, Маријана Матовић, Марјан Чакаревић, Ана Ристовић, Наташа Поповић, Оливера Недељковић, Даница Оташевић и многи други. Часопис је својеврстан летопис Дисових свечаности, догађаја између два Пролећа, завичајне баштине као и младих и још неафирмисаних стваралаца.