Под слоганом Код вас је пролеће, дошле су вам ласте у суботу, 13. априла 2013. године у 13 часова биће уприличен још један празник поезије у организацији Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис“.
Повод је Прво Дисово пролеће које је одржано тачно пре пола века, 13. априла 1964. Пред бронзаним Дисом у дворишту Народног музеја песникове стихове казиваће студенти глуме у класи професора Андријане Виденовић са факултета у Звечану. Успомену на овај празник културе који траје 50 пролећа освежиће и Љубиша Ћирковић беседом Бранка В. Радичевића.
Иницијатива завичаја да Диса врати међу своје зачела се још 30-их година прошлог века. Најпре је Друштво за унапређење Чачка и околине организовало концерт у сали хотела „Крен“, 7. маја 1933. године, а „у спомен поч. Влад. Петковића – Диса, песника – Чачанина“. Програмом је било обухваћено предавање уваженог гимназијског професора тога времена, Саве Ристановића, рецитал и на крају забавно вече са игранком. Само неколико дана касније „Чачански покрет“ је објавио текст о Дисовој поезији аутора Синише Кордића. Камен-темељац је био постављен за оно што ће се скоро три деценије касније догодити. Дис је најпре у завичај стигао у виду бронзаног попрсја које је 14. децембра 1958. године свечано „открио“ књижевни критичар Милан Богдановић. Споменик је рад академика Сретена Стојановића, вајара-портретисте из Београда. Културно – просветна заједница, Одбор за ширење књиге, све културне институције, Чачани у Београду, познати књижевници, сликари и други културни посленици били су сложни у једном: Владислав Петковић Дис треба да добије своју манифестацију! Као заслужне треба споменути песника Бранка В. Радичевића, учитеља Милисава Урошевића, председника Културно-просветне заједнице, Надежду Вилимановић, директора Градске библиотеке, Александра Икодиновића, Љубицу Бубу Миленковић и многе друге…Шест година касније, 1964. то се и догодило, Владислав Петковић Дис је добио своју манифестацију. „Ово дугујемо Дису као песнику који је ван традиције и без непосредних претходника, отворио нову жилу српске поезије. Дисово пролеће треба да буде још један допринос посмртној слави за живота непризнатог песника Владислава Петковића који је рођен у селу Заблаћа код Чачка, 10. марта 1880. године“, истакли су Чачани.
Дис се вратио из „затрављених сутона“ у своје Пролеће!
Прво Дисово пролеће, одржано је 13. априла 1964. године пред Дисовим спомеником у дворишту Народног музеја у организацији Градске библиотеке и Радничког универзитета. О Дису је беседио Бранко В. Радичевић, а свечаности је присуствовала и песникова животна сапутница Христина Тинка Петковић-Морозов.
А Дис, дошавши „међу своје“ ево прикрада нам се и овог пролећа, необјашњеног живота. Вазда наш. Близак. Боемски шаљив. Трагично изненађен… као што рече Бранко В. Радичевић у својој првој беседи.
Дис ће нас с невиних даљина поново окупити 13. априла у 13 часова испред споменика у дворишту Народног музеја у Чачку.
Добродошли!
СПОМЕНИК
Са очију мојих сан лагано иде,
И душа се буди. И док расте јава,
Израсли гробови сад се лепо виде,
K’o далека брда кроз поднебља плава.
Нека чудна радост и ново буђење!
Као да су дани страшни, али прошли,
Као да су слава, рат и мучно бдење
Били сан велики, да су из сна дошли.
Све се то десило к’о у наглом хуку
Пролетњих потока и надошле воде:
Пет векова дугих, у црном јауку,
Изгубили су се у химни слободе.
Све се то десило са брзином река
У име морала ове отаџбине:
Као да је народ целог свога века
Спремао се за то да спободно гине.
Као измишљени да су били људи
Са жртава својих и својих подвига!
И ја питам себе, док се душа буди,
Да л’ доживех све то, ил’ читах из књига.
Од Косова плач је, Богу се вапије,
Ал’ нигде помоћи, свуда срца тврда:
Сиђоше громови, падоше капије,
Прогледаше људи, и поља и брда.
И кад гледам воде, вароши и села,
Земљу што изниче из крви синова,
Чини ми се људска да то нису дела,
Већ споменик давни минулих џинова.
И још ми се чини, док ми душа сања,
Да споменик живи, има живот дуги,
Да данас силази у нова предања,
Да спрема нараштај за споменик други