Бранко В. Радичевић рођен је у 14. маја 1925. године у Чачку, у грађанској породици трговца Велимира и његове супруге Косаре. Прве приче чуо је од мајке, а прве стихове од оца Велимира који је волео Вука Караџића и српске епске песме. Учитељ му је био Драгослав Урошевић, са којим ће касније, као шеснаестогодишњак, делити ћелију у чачанском затвору. Уписао је Гимназију у Чачку и почео да пише прве стихове, а као гимназијалца са Дисовом поезијом га упознаје чачански песник Драгољуб Лека Обућина. С почетком Другог светског рата Бранково школовање је било прекинуто. Током рата био је ухапшен као партизански курир и из чачанског затвора одведен је у логор у Смедеревску Паланку који је служио за тзв. „преваспитавање омладине“. По повратку из логора наставио је школовање у чачанској Гимназији. У Чачку је 1945. године објавио и своју прву књигу „Сутонски дани“.
Бранко В. Радичевић у младости
(Фотографија из легата Синиша Пауновић)
После рата Бранко је извесно време живео у Сарајеву, у граду који је песник често називао својим „литерарним завичајем“. Након Сарајева одлази у Београд где је завршио Правни факултет. Током студија радио је као новинар у часопису „Дуга“, а био је и сарадник у многим другим листовима и књижевним часописима. Неколико година био је председник „Српске књижевне задруге“, као и уредник познате едиције „Жар птица“. Поред бављења књижевним радом, Бранко је био и врстан познавалац и истраживач српског језика. Посебни предмет његовог интересовања били су споменици крајпуташи – реч коју је Бранко измислио, сковао, пустио у свет, а она се закоренила и постала обична и свима знана.
Иако је живео у Београду Бранко је био везан за свој завичај. Учествовао је у културном животу Чачка и редовно сарађивао у локалном листу „Чачански глас“. Био је родоначелник и утемељивач две највеће културне манифестације у чачанском крају: „Дисовог пролећа“ и „Драгачевског сабора трубача“. Од 1964. године живео је више у Чачку и Овчар Бањи него у Београду.
Књижевни опус овог песника, приповедача, романсијера, луцидног хроничара и историчара језика и писца за децу, садржи близу сто књига. Његове најпознатије збирке песама су: „Земља“, „Вечита пешадија“, „Божја крчма“, „Са Овчара и Каблара“, „Сељачка поема“, „Текла река Лепеница“. Његови романи „Бела жена“, „Изгубљени град“, „Четврта ноћ“, „Грубићи и нежићи“, „Сељаци“, „Сведок“, „Празнина“ и др. позитивно су оцењени и од стране читалачке публике и од стране књижевних критичара. Скоро сваком детету су познате његове „Песме о мајци“, „Приче о дечацима“, као и приче: „Дух ливаде“, „Учени мачак“, Чудотворно око“, „Авантуре страшног Тутуренка“ и др. Написао је Бранко В. Радичевић и две монографије, „Плава линија живота – српски споменици крајпуташи“ и „Српски надгробни споменици и крајпуташи“. Његово последње дело „Сујеверице“ доживело је велики успех и више издања.
За своје књижевно стваралаштво добио је бројне награде од којих су најзначајније: „Вукова“ и „Седмојулска награда“, а 1976. године на тринаестом „Дисовом пролећу“ уручена му је и плакета са Дисовим ликом.
Био је активан у друштвеном и књижевном животу до пред смрт. После кратке и тешке болести умро је 11. јануара 2001. године у Београду.
МАРИЈА
Све сам знао
што је било око Марије.
Најтананији хлад у подне,
њен врт и шум вратница.
Знао сам у који ће сат доћи
и која је и када
на грани запевала птица.
И кад је љута,
по кораку сам познао.
Када је тужна
а кад највеселија.
И, срца све заљубљенија,
да неког воли Марија.
Све сам знао
што је било око Марије.
И плакао сам једном
када је она плакала.
И дуго бих после
стајао на месту
на коме је она стајала.
Ко зна где је сада
моја Марија.
Има једна ливада
зелена и поток.
У потоку се можда огледа.
Ко зна где је Марија.
Раскршће сеоско.
Ноћ је. Шуми леска.
Стоји бела од месеца
и звезда.
Марија!
Кад би знала
ноћ моју без звезда,
да ли би бар једну сузу пустила?
Бар једну сузу, Марија!