Logo Gradske biblioteke

Ана Ристовић међу педесет најбољих

Песма „Око нуле“ Ане Ристовић, добитнице Дисове награде за 2014. годину, која је уручена 26. јуна у Чачку на завршној вечери 51. Дисовог пролећа, нашла се на престижној листи центра Southbank у Лондону која укључује педесет најбољих љубавних песама у последњих педесет година на светском нивоу. Поетски тим Центра бавио се одабиром песама целе прошле године, а резултат је „истински интернационалан и стилски разноврстан одабир које сматрају репрезентативним пресеком савремене љубавне поезије“.

Picture-1505

 Ана Ристовић је одавно показала да је песникиња светског гласа. Наступала је  на бројним интернационалним фестивалима, а 20. јула ове године, ће се чути и на спектакуларном догађају у Лондону у центру Southbank .

ОКО НУЛЕ

Независне смо жене.
У ишчекивању нове љубави
дишемо астматично. Хранимо се пилулама
неиспуњених обећања. Тонемо у мутне снове.
Двадесет и четири часа болно водимо љубав
са мигреном
и опраштамо јој јер је женског пола.

Независне. Својим мушкарцима
кувамо јела којима су нас научили
њихови претходници.
Макароне у облику клиториса.
Кечап што клизи као менструална крв
и обећава само лизање тањира.
Ал’ још увек верујемо у тријумфалне капије
које расту између постеље
и кухињског стола.

Пуштамо им музику коју смо слушале
при губљењу невиности и девојаштва.
Међу заводљивим вешом
сетно чувамо примерке
са невидљивим трагом претходних сперми.
Њишемо бедрима као да окрећемо млин:
после извесног времена цури
још само лепљива жуч.

И кажемо, да не верујемо више
у заједнички ваздух
који се може делити између уста и уста,
а све чешће остајемо без даха.

И кажемо, да центрифугу веш-машине
користимо само када се на њој
може одиграти добар сношај.
А у програм претпрања и цеђења
све чешће, уместо рубља, убацујемо
парче по парче своје истањене коже.

Независне жене. Цензуришемо
своје одвећ меке речи.
Подупиремо ревизију осећања и теорију
по којој је прво настала недужна Ева,
а Адам загризао отровну јабуку
јер је пожелео да му Бог
од змије створи још два фалуса:
мислио, јадничак, да му један
довољан неће бити.

Независне, кажемо, више но икад.
А у осамљеним ноћима, у уску вулву
спуштамо свој чудесни прстић све чешће
као да убацујемо метак у пушчану цев
која опалити неће.
И смешимо се, с тугом, у сну без снова.
И рука је на сигурном, док кружи
око меке нуле.

 

 

Ознаке:


Одговоре можете пратити кроз RSS 2.0 feed. Можете оставити одговор, или trackback са вашег сајта.

AddThis Social Bookmark Button

Оставите коментар