Награда за најбоље ликовно-графички уређену публикацију, која носи име по првом чачанском штампару Исаилу А. Петровићу, на недавно отвореној изложби „Штампана реч 2010. године“ припала је Слађани Тутуновић, дизајнеру студија „Тригон“. Књига која се по оцени жирија издвојила од осталих је „Албум старог Чачка : 1870-1941“. Награда Слађани Тутуновић свечано је уручена 8. фебруара 2011. године
Одлуку жирија образложио је Мирослав Марић, председник:
„Савршена комуникације је када се једна особа директно обраћа другој. Видиш ме, чујеш ме, осећаш мој мирис, можеш да ме додирнеш. Телевизија је већ други облик комуникације: можеш само да ме видиш и чујеш. Радио би био следећи: чујеш ме, али ме не видиш. И онда долази штампа. Не можеш да ме видиш ни чујеш, али можеш да схватиш каква сам особа полазећи од онога што се налази на штампаној страници*.“
Али ако пажљиво гледамо, видећемо да нам се са тих страница обра-ћају бар два аутора – један је своју имагинацију преточио у речи, а други је све то обликовао како би било виђено и прочитано. Ако читате и не видите оног ко је то обликовао то значи да је он добро урадио свој посао. И ту се крију тегоба и лепота обликовања књига. Онај коме је књига упућена мора да у њој пронађе сву фину комуникацију која му је намењена и само осети дух и дах оног ко је обликује. И то читалац садашњи и онај будући. Ђанбатиста Бодони је чак говорио да је типографија уметност која гледа у будућност и да за ову уметност праву корист доносе будуће генерације исто као и она којој се обраћа. А обраћање савременицима може имати и ноту неразумевања – сетимо се Јана Чихолда ухапшеног од нациста због пропагирања не-германске типографије са захтевом да се такве књиге конфискују како би се заштитио немачки народ! Сама слова – тако мала, беху опасна за један велики народ. Опасност од целих књига је већ прича са дугом историјом.
Књига коју је овај жири издвојио као свог фаворита у прошлогодишњој продукцији добар је одговор на питања која су као креативни задатак била постављена. Сматрамо да је аутор успео да осети дух понуђеног материјала и да га преточи у књигу тако да он потпуно добије свој значај у самој књизи и да има комуникацију са читаоцима. Један дух прошлог времена провејава несметано са сваке странице и све то је потпуно чисто уобличено у предмет који такође треба да буде изложен времену. Ако је обликовање „трансформисање прозе у поезију“ онда можемо рећи да је овој поезији додата и фина нота носталгије. Аутор је допустио да она потече ка нама, да је малим стилским играма назначи и да нам остави да будемо насамо са њом. Овај дизајн је успео да упије дух окружења, верујемо да добро кореспондира са читаоцима, а посебно издање књиге – у свету већ одавно негују те вансеријске примерке појединих издања – има и посебну тактилну вредност па се овај примерак мора чувати и оставити онима који треба да наследе наше библиотеке! Одговарајући захтевима наручиоца, ослушкјући захтеве публике овај продор наше прошлости у нашу садашњост добар је објекат који у свим својим визуелним особинама презентује и данашње време. Остаје да истакнемо и једну особину која је као састојак неопходна сваком креативном напору, а то је храброст. Издавач ове књиге Народни музеј Чачак је у више пројеката показао да разуме захтеве дизајнера и да жели да стане иза њих иако они понекада утичу на цену књиге али многоструко доприносе њеном квалитету и лепоти. А са таквим ветром у леђа лакше се плови.
Књигa коју смо издвојили, књига којој су упућене претходне речи је Албум старог Чачка 1870–1941, пратећи каталог истоимене изложбе чији су приређивачи Делфина Рајић, Радивоје Бојовић и Милош Тимотијевић. Обликовање је за дизајн студио „Тригон“ урадила Слађана Тутуновић.