„Сигурно сте безброј пута чули изреку „Време гради и разграђује“…Али време не разграђује и Андрићево дело… Напротив, оно га подмлађује и потврђује…Могло би се рећи да Андрићево дело није обележило једно време, него времена, јер је оно универзално и напросто свевремено…“, рекао је Зоран Богнар, песник, есејиста и уредник издавачке куће „Дерета“ приликом свечаног обележавања пола века од доделе нобелове награда Иви Андрићу које је у организацији Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис“ одржано 30. марта 2011. године у Чачку.

Повод да Андрићу буде посвећен један од програма 48. Дисовог пролећа упраВо је јубилеј од доделе Нобелове награде и објављивање његових „Фратарских прича“, „Прича о градовима“ и „Женских прича“ у издању „Дерете“„Праве приповедачке квалитете Иве Андрића свакако би требало тражити у његовој преображеној визији живота, у трансформисаној психолошкој структури приповедања и, посебно, у преображеној визији човекових моћи и потреба да критички сагледа и анализира сопствену реалност и да себе и своје људске могућности испољи у неким ширим, конкретнијим и погоднијим историјским и моралним односима. Таква оријентација овога писца и формално и суштински чини велики заокрет у нашој приповедацкој прози. У том се смислу мало која приповедачка визија у нашој новијој књижевности може се упоредити  Андрићевом, нарочито не по интензитету и ширини доживљаја, по дубини и жестини психолошких анализа, по снази мисаоних процеса који се одвијају у појединим личностима, по ширини захвата у само ткиво човековог живота, по уметничкој зрелости, по сложености анализа психичког стања људи које приказује и услова из којих они долазе.“ истакао је Зоран Богнар.

Нобелова награда коју је Иво Андрић добио 1961. године довела је у жижу светског интересовања књижевност Југославије и привукла интересовање света за њену културу. Иако је у „Знаковима поред пута“ Андрић написао да је за њега најбоље кад пише а не говори и кад се о њему не пише и не говори, то је немогуће. О Андићу говори његово богато ауторско дело, али и бројни савременици и критичари. Један од њих свакако је Синиша Пауновић, новинар „Политике“, писац и колекционар, који се скоро пола века дружио са нашим јединим нобеловцем. Градска библиотека баштини необјављен рукопис од близу 1.600 страница Пауновићевих сећања на сусрете и разговоре са Андрићем и бројне фотографије па је ово био повод да се чачанска публиука боље упозна са драгоценим културним наслеђем о коме је говорила Марија Орбовић, библиотекар и аутор монографије о Синиши Пауновићу.

Књижевно вече под називом „Дан у срећном граду“ употпунило је надахнуто казивање извода из беседе Иве Андрића поводом добијања Нобелове награде, коју је казивао Слободан Николић, професор чачанске Гимназије. Сценарио за ово књижевно вече је написала Даница Оташевић, а програм је водила Маријана Лазић.