Logo Gradske biblioteke

Винавер о Дису

Сабрана дела Станислава Винавера  (девет од планираних осамнаест књига)  које је приредио проф. др Гојко Тешић, а који су резултат саиздавачке сарадње Службеног гласника и Завода за уџбенике, издавачки су подухват за 2012. годину на Међународном београдском сајму књига. Уредница свих девет књига је Милка Зјачић Аврамовић.

Plakat-Vinaver

Винавер, „европско име српске културе“ критички покрива све уметности. У српској међуратној критици, најизразитији је бранилац авангарде, те и Дис заузима достојанствено место у готово свакој од ових девет приређених књига.

Станислав Винавер спознаје свет 11 година после Диса, 1. марта 1891. године у Шапцу, у угледној јеврејској породици која води порекло из Пољске. Родитељи су му рођени у Варшави. Његов отац Аврам Јосиф Винавер, лекар, после прележаног тифуса 1915. умире као санитетски мајор од маларије у Ђевђелији. По сопственој жељи сахрањен је са српским војницима у заједничкој гробници. Мајка Ружа, такође пољска Јеврејка,  пијанисткиња, професор клавира,  угушена је у немачкој гасној комори 1942. године.

Станислав Винавер, после матуре   одлази  у Париз, на Сорбону. „Студирао сам и завршио чисту математику, филозофију и клавир. У музици сам имао Ванду Ландовску, у математици Поенкареа. Онда се појавио Бергсон који је на мене имао огроман утицај“,  исповеда даље Винавер.

Учествује у балканским ратовима као добровољац српске војске. Добровољац је и у Првом светском рату,  један је од 1300 каплара у Скопском ђачком батаљону. Неколико пута је рањаван.

„… У великим додирима живота и смрти, патње и наде, једни смо другима често саопштавали изванредно присне ствари, често зрачењем. …Ратови су били страховито важни, као израз колективне старе душе“, исповеда Винавер.

Године 1917. у време Октобарске револуције, одлази у Русију преко Италије, Француске и Велике Британије. У Петрограду упознаје Александра Блока, скупља јужнословенске борце за Солунски фронт. Са групом српских војника 1919, враћа се преко Цариграда у Београд. Детаљно изучава српску литературу „од Крмчије и Св. Саве до модерног српског израза“. Неко време борави у Немачкој, Бечу, Пољској, Румунији, Швајцарској (Женеви и Берну), затим је поново у Берлину, Прагу…

За време Другог светског рата одведен је у заробљенички логор (Оснабрик, Страсбур, Беркенбриге), тако да 1945. године објављује књигу сведочанстава о животу у немачким логорима „Године понижења и борбе: живот у немачким офлазима“.

Свих тих година рата и мира, неуморно и крајње посвећено пише есеје, књижевне биографије, полемике и преводи са француског, енглеског, руског, чешког, пољског и немачког језика. Такође, добар је познавалац латинског и старогрчког језика.

…Баш као и Дисов, и његов животопис је пун смрти. Из живота је отишао у 65-ој години.  Умро је у Нишкој бањи, 1. августа 1955. године од срчаног удара…

„Бранећи“ Диса, Винавер још 1920. године истиче да је песимизам у српску књижевност дошао из народних песама и да је он знак младости једне литературе која увек почиње протестом.

„Традицију песимизма наставио је Дис. Тај његов песимизам био је много ближи српком народа но „ведрина“ песника који су тражили лепе слике, благе сликове и узвишену „мисленост“ l’aert pour l’art-a, а милијарде километара ближи но назовипатриотизам неких бардова који су своје стихове пунили речју „народ“, „пук“ итд. који су били искићени народним мотивима као доделе али лишени народне суморне мушкости и борбености.

Дис је у својим песмама изнео онај тешки моменат неверовања у своју снагу и тиме је и он, донекле и на свој начин, довео ту снагу до сазнања о самој себи и до једне јуначке скромности, која не парадира и не жели параде.

Ознаке: , , , ,


Одговоре можете пратити кроз RSS 2.0 feed. Можете оставити одговор, или trackback са вашег сајта.

AddThis Social Bookmark Button

Оставите коментар