Пројекцијом филма редитеља Пурише Ђорђевића о Владиславу Петковићу Дису и књижевној вечери посвећеној  Владану Матијевићу у Културном центру Србије у Паризу, Градска библиотека у  Чачку заокружила је свој успешан наступ у Француској. Дисова изложба „То је онај живот где сам пао и ја“,аутора Оливере Недељковић, отворена је 16.марта 2011.године, а 2.априла је свечано затворена представљањем париској публици  два значајна српска књижевника – песника Владислава Петковића Диса (1880-1917), који симболише песништво прошлог века и савременог писца Владана Матијевића, лауреата најзначајнијих награда за прозу. Изложба и вече Владана Матијевића привукли су видну пажњу јавности, пре свега наших стваралаца који живе и раде у Паризу, али и Француза. Важност представљању програма Градске библиотеке и српске културе, које се одржавало под покровитељством Министарства културе Републике Србије и града Чачка, потврђује  присуство Његове Екселенције амбасадора Душана Батаковића, који је изложбу отворио и на крају поздравио Матијевића и његов допринос савременој српској, али и европској, литератури.

Документарни филм Пурише Ђорђевића  снимљен је давне 1980.године по сценарију Цветка Петковића, Дисовог рођака. Почетни кадрови снимљени су у песниковом родном Заблаћу, прате Диса кроз Београд, Албанију коју је прешао са српском војском у Првом светском рату, до колоније у Пти Далу и Паризу и трагичног страдања у водама Јонског мора. Сликом, музиком и сведочењем људи који су познавали Диса, Ђорђевић је на себи својствен начин испричао драматичну причу о времену и  трагичном српском песнику, која је  изазвала узбуђење код  публике и на најбољи начин још једном осветлила пријатељство француског и српског народа искованог у прошлости.

Проза Владана Матијевића није непозната француској јавности. Матијевићеви романи „Часови радости“ и „Ван контроле“ у преводу Гојка Лукића, објављени су пре две године у Паризу код издавача „Les Allusifs“ чије књиге се штампају за француско и канадско тржиште.


Владан Матијевић и Ирена Билић

„Ја нисам  друштвен, већ повучен, стидљив  и асоцијалан писац. Живим у малом  граду. Пишем пенкалом и још нисам прихватио рачунар као средство за настајање мог дела. Не гледам телевизију, ретко послушам вести на радију, не  читам дневне новине, али читам пуно књиге. Критичари су ми предложили да после „тешких“ романа „Ван контроле“ и „Писац издалека“, за који сам добио НИН-ову награду, напишем нешто лакше. Написао сам „Часове радости“ и то критика није уопште забележила. Као да су се сви уплашили доживљаја јунакиње Маце Аксентијевић, па сам се вратио поново тешким стварима. Мој последњи роман „Врло мало светлости“ добио је ове године две награде, критика ме поново хвали“, казао је Владан Матијевић представљајући се у суботње вече 2.априла  публици у Културном центру  Србије у Паризу. О књижевној путу Владана Матијевића говорила је Даница Оташевић, директор чачанске библиотеке. Овом приликом прочитана је на француском Матијевићева прича „О жалу девице за  минотауром“, док су одломке из књиге „Часови радости“ читали аутор и редитељка Ирена Билић у преводу на француски.

Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“ организовала је књижевно вече Владана Матијевића у Паризу у оквиру богатог програма 48. Дисових свечаности, а  промоција Матијевићеве последње књиге у Чачку биће одржана крајем априла. Град Чачак одужио се свом успешном писцу финансирајући Матијевићев пут у Француску.

 

Дис и Матијевић, сваки на свој начин, оставили су траг код посетилаца Српског културног центра у  Паризу. Књига „Српска колонија у Пти Далу“ и каталог „Изван сваког зла“, који је приредила Даница Оташевић, и изложба, “отварају“ Библиотеци нове могућности, а вероватно неће проћи много времена да још неки Матијевићев роман  буде преведен на француски.