Доживљавајући завичај као нешто исконско у начину размишљања људи и веома посебно по боји неба које је над нама, Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“ настоји да то „завичајно“ очува окупљајући чачанске писце, песнике, есејисте на једно место, њих различите и литерарно и сензибилитетом, али спојене једним –Завичајем. Чачанско поднебље био је повод да се у оквиру изложбе „Штампана реч 2013“ на једном месту у уторак, 18. фебруара 2014. године нађу штићеници муза.
Представљен је само делић завичајног књижевног вишегласја које у историји српске књижевности траје много више од сто година. Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“ покренула је својеврсни времеплов, пробудивши носталгију за онима који више не пролазе улицама нашег града, али и успоставивши чврсти координантни систем на чијој вертикали и хоризонтали стоје афирмисани аутори, али и млади таленти једног географски омеђеног простора, именованог као „чачанско поднебље“. Завичају су се одазвали Мића Миловановић, Милкица Милетић, Верица Тадић, Борис Капетановић, Миладин Вукосављевић и Теодора Ћендић. 
Да је чачански крај плодотворан и инспиративан за књижевну уметност уочио је још Момчило Настасијевић у свом путопису кроз Србију истакавши да су се „трагом моравских изворних вода спуштали планинци, чији су најбистрији потомци постали књижевни ствараоци“
Први се огласио Мића Миловановић који је средином деведесетих почео интензивније да пише поезију, а потом прозу, после чега су уследиле бројне награде. До сада је објавио три збирке песама: „Предсмртне почасти“, „Данајски дарови“ и „Митарење анђела“; романе: „Црнина и ордење“, „Сувишни људи“, „Чувари митског стада“, „Молитва за оца Прохора“, „Краљевство љубави и зла“, „Видимо се у вечности“ и „Благословени и проклети“. Објавио је и хронике села Доње Јарушице, Борци и Ђурђево. Последњих година романи Миће Миловановића, који је члан Удружења књижевника Србије, су међу најчитанијим у Библиотеци.
Милкица Милетић пише поезију, прозу и поезију за децу. Објавила је збирке поезије „Трагом љубави“, „Од шаке до усана“, „У ретровизору“, „С оне стране“ и романе, „Запис на латици руже“, „Канабе“ и „Terra d’oro“ за који је добила награду „Мирослав Дерета“ за 2011. годину. Добитник је и Награде „Милутин Ускоковић“. Она „не припада ни себи у простору, ни простору у себи, ни датуму, ни туђем кишобрану…“. Живи и ради у Чачку, уређује књижевни програм Дома културе.
„Ако светло пишчевих мисли шири зенице свакодневици и читаоцу осветљава хоризонт нових сазнања, онда је књига пут за обострано просветљење“ књижевни је мото Верице Тадић, песникиње, приповедача, есејисте, гномастичког мислиоца…Она пише савремену и хаику поезију, афоризме, есеје и приповетке. Више пута је освајала награде за поезију, кратке приче и афоризме. За књигу приповедака „Кристина и Блаж“ добила је награду „Ђамил Сијарић“. Песме су јој превођене на словачки, руски, немачки и шпански.
„У власти вишњих сила, у служби магије речи, еквилибриста и пеливан, распет и располућен, са једном ногом у поезији, а другом у животу…“ Једном речју песник – Борис Капетановић. Објавио је песничке књиге: „Dixi“, „Испод позлате“ и „Хомер за рачунаром“, романе: „Целовечерњи роман“, „Школа боемије“ и књигу кратких прича „Моша“. Борис Капетановић се истовремено бави музиком, па је многе своје песме преточио у ноте. Завичајним одзивима одазвао се и поезијом и музиком.
„Оглашавањем пепела“ још давне 1983. године огласио се Миладин Вукосављевић победивши на конкурсу за најбољи рукопис за прву песничку збирку која се данас зове Награда „Млади Дис“. Бавио се новинарством, публицистиком, био је уредник бројних издања. Миладин Вукосављевић написао је више стихова написао него што је објавио. У рукопису има неколико књига…Заступљен је у антологији чачанског песништва „Чари завичаја“, чији приређивач Миња Урошевић каже: „У поезији Миладина Вукосављевића изражени су контрасни симболи: цвет и пепео, змија и свирала, камен и птица…Предели су померени, преображени у субјективно виђење света. Приметан је утицај Настасијевића“.
„Почетник, какво сјајно доба у каријери једног духа! То су све слободе покрета и простора; сви пркоси другима и себи самом; све несталности које долазе од нереда у жељама; и све противуречности што излазе из збрке о том што се хоће и колико се може. Благословена ова тражења и ове бесанице младог талента…“, записао је Јован Дучић. Феномен чачанског завичајног песништва од Стевана Луковића, Војислава Илића Млађег, Данице Марковић и Владислава Петковића Диса наставио је да траје кроз следећу генерацију, до… Бранка В. Радичевића, Драгослава Грбића, Ранка Симовића, Бране Петровића, па до Браниславе Малтез и Јована Николића и тако редом…Данас се чује неки нови пој младих људи. Њих представља Теодора Ћендић ученица ОШ „Бранислав Петровић“ из Слатине која је прошле године објавила прву збирку песама „Свемир у теби“.
Борис Капетановић, илити “Хомер за рачунаром“ како се зове његова последња песничка збирка, улепшао је ово песничко вишегласје музичком тачком „Клипан“ за коју је написао и музику и текст.
