„Стави свој живот у  стихове! И опет ти кажем: стави свој живот у стихове, ако хоћеш да осетиш живот универзалним и да будеш са овим у вези и хармонији.
Можеш бити аналитичар песме, но не заборави певати песму. Песнички критичари живе у миру, а песници само живе.
Анализа умртвљује, песма оживљава. Само поезија може васкрснути прозу. Поезија је никла из дрвета живота, а проза из дрвета познања.
Сви говоримо: лаж је малотрајна, а истина вечна. Зашто поезија дуже живи од прозе, ако не зато што је она ближа истини, ближа животу? И тако, ако ставиш свој живот у стихове, бићеш ближе истини, ближе животу.“.

Мислима о добру и злу Владике Николаја Велимировића започело је престављање „Поезије данас“ у којој су учествовали песници Душко Новаковић, Војислав Карановић, Живорад Недељковић и Дејан Алексић и  књижевни критичар Гојко Божовић који је говорио о феномену поезије као најсажетијем облику поимања света. Књижевно вече које је бриљантно водила  библиотекар Биљана Раичић окупило је праве љубитеље песништва а уз награђене песнике у програму је учествовала и Сара Плазинић, ученица средње Музичке школе.

          

„Поезија пружа богатство онога што нуди језик, она је последња утопија доступна људима и увек ће нудити слободу и љубав. Поезија прати оно што је стварни живот, заправо она и јесте у великом дослуху са стварносним оквирима, оквирима света у коме живимо и у зависности од тога колико постоји потреба да она у њему делује, толико ће интересовање за поезију бити.“, речи су Дејана Алексића добитника, између осталих, награде „Меша Селимовић“ за књигу „Једино ветар“

          Песник тихе, једноставне, ненаметљиве поезије Живорад Недељковић представља један од најзначајнијих гласова савременог српског песништва, а прошле године његово стваралаштво овенчано је „Дисовом наградом“.

Једноставно и постепено, Недељковић обликује песме стишаног и процеђеног искуства, топлине и непосредности. Као ретко где у савременој српској поезији, језичка прецизност у Недељковићевим стиховима обликује фрагменте аутентичног искуства уз помоћ којих се, у исти мах, сабрано и дубоко промишља модерни, свакодневни свет. Сам аутор сматра да… „знања поезије нису знања од којих свет суштински зависи, али да њих нема, могло би се десити да разне вештине које су често у спрези са мало знања и још мање недоумице брзо докусуре свет. У томе је моћ поезије којој овај свет, какав – такав, дугује свој опстанак“

Војислав Карановић био је предводник песника који су се јавили раних деведесетих година.. Добитник је бројних књижевних награда: Васко Попа, Бранко Миљковић, Виталове, Меша Селимовић, Дисове и Змајеве награде, а последња збирка „Унутрашњи човек“ не дозвољава нам да утонемо у безвољност и летаргију.

Песник непрекидно читаочеву пажњу задржава на танким и неухватљивим границама света бића и тела, и света емоција и умовања, но како су оценили књижевни критичари, метафизички слој је у новој Карановићевој збирци „Унутрашњи човек наглашенији него у његовој предходној поезији, и сигурно је издваја као једну од најзначајнијих песничких књига протекле године. Поезија Војислава Карановића нас одвраћа да о поезији само говоримо, а да се у њу не уживљавамо. Песничка реч је пут у царство маште, а из тог царства, упркос жељама идеолога свих врста, човек никада није у потпуности прогнан.

Обале Егејског мора, Солун, острво Тасос, градић Струмица на југу Македоније, Подгорица и Београд, све су то,  спољне географске координате из  биографије Душка Новаковића унутар којих се преплићу догађаји и судбине његовог живота, и живота његових најближих. Све то оставља трага и у песниковој поезији која је заступљена у многим како домаћим тако и страним антологијама и зборницима савременог песништва, а награђена је и бројним књижевним наградама. Једна од њих је Дисова а прошле године и награда „Десанка Максимовић“

Успомене, које граде сећања и од којих се гради књижевност, основна су грађа и поезије Душка Новаковића. Двосмислен однос између живота и песме Новаковић разрешава тако што бивши живот актуелизује у поетској речи, и тако, још једном, симболички, проживљава оно што је некада било непосредно песничко искуство. Нова песма остаје одговор животу, она је и даље способна да буде осетљива на патњу и бол, остаје морално одговорна, у Новаковићевом случају веома наглашено морално одговорна.

„Моје етичко становиште јесте да у чежњи за чистотом и љубављу поезија мора да подсећа на људску одговорност, како би човек не само опстао него и остао човек“, каже Душко Новаковић, „који и даље има веру да поезија може да мења, ако не свет, онда свакако, читаоца“.

О потреби постојања поезије, Гојко Божовић је истакао да „песник воли речи и са њима живи.  Песма, иначе допире до оног најузвишенијег у нама, она досеже до границе светог и божанског, али, исто тако, она залази и у најдубље поноре човека и долази до најмрачнијих ужаса. Поезија нам је потребна, јер читајући је, слушајући је, постајемо човечнији, племенитији, спремнији да разумемо и друго људско биће, свог ближњег, и да бар мало саосећамо са њим“.

У то су се уверили сви који су синоћ присуствовали на још једном изваредном програму у оквиру  49. Дисовог пролећа и слушали поезију Алексића, Карановића, Недељковића и Новаковића.

„Добро је што поезија упорно, вековима, ако не и миленијумима не дозвољава да се вино до краја претвори у сирће. Чиме бисмо онда наздрављали“, каже Душко Новаковић.

Наздравимо онда поезијом до следећег сусрета!