Logo Gradske biblioteke

Чудо трајања – похвала једној библиотеци

Чарлс Симић пише о чињеници да се јавне библиотеке у САД масовно затварају, јер су „непотребнеˮ и за њих нема пара. То је још један плод неолибералног капитализма, који уништава све хумано у име „слободног тржиштаˮ, коме су потребни роботи са екраном у мозгу, а не читаоци који мисле.

Што сам почео у прошлом броју „Гласаˮ, пишући о сусрету са песником Рајком Ногом у простору наше Градске библиотеке, завршио бих, у овом броју, похвалом овој установи. Јер, још увек се, са свим свежом радошћу, радујем чињеници да је Чачак добио нову зграду библиотеке. На полицама има толико знања и људског живота да је то право, неизрециво чудо. Кад си међу књигама, ти си међу световима; можеш и вртоглавицу да осетиш од толиких страница са којих се чују гласови отишавших; јер, како рече Иван В. Лалић: „Гласови мртвих, то нису мртви гласовиˮ. Борхес, који је, у једној од прича замислио космос као библиотеку која ће претрајати човека, извукао је, из такве визије, суморне закључке о свепролазности; али, ми можемо извући закључак о непролазности, о сталном раду ума који не престаје вековима и који се не мири са смрћу.

Антиутопија Реја  Бредберија

Ипак, ако се вратимо у стварност, морамо схватити да смо ушли у доба у коме је наш приступ галаксијама мудрих и врелих слова све више угрожен. Либерални капитализам је непријатељ књиге и библиотеке. Године 1953, амерички писац Реј Бредбери објавио је антиутопијски роман „Фаренхајт 451ˮ (температура на којој почиње да гори хартија ), који говори о друштву будућности. У њему су људи окупирани свудаприсутном 3Д телевизијом у боји (жена главног јунака, Реја Монтага, непрестано гледа сапунице, пада у депресију, кљука се барбитуратима), живе и раде као роботи, имају банкомате – и не читају. Ништа не сме да се чита, да се роботи не би пробудили као људи. Главни јунак ради као „ватрогасацˮ – припадник „специјалне полиције“ у области културе, која открива и спаљује књиге, као и куће у којима су књиге нађене. Монтаг се побуни против система и нађе групу изгнаника из друштва, који велика дела, од Хомера и Библије до Достојевског, уче напамет и предају их будућим поколењима. Роман завршава нуклерним ратом, након кога чувари памћења људи иду ка новом почетку.

Умирање библиотека

Но, капиталистичка Империја има много поузданији начин да се ослободи књига и читалаца него што је спаљивање: она, рецимо, не да новац за библиотеке. У  књизи „Гледај дуго и нетремицеˮ, коју је код нас објавио „Архипелагˮ, песник Чарлс Симић пише о чињеници да се јавне библиотеке у САД масовно затварају, јер су „непотребнеˮ и за њих нема пара. То је још један плод неолибералног капитализма, који уништава све хумано у име „слободног тржиштаˮ, и коме су потребни роботи са екраном у мозгу, а не читаоци који мисле.

Баш зато што данас влада криза, потреба за читањем је све већа. Људи у тешким околностима, у каквима живе Срби, могу постати звери, али и логонаути – тражиоци Смисла. Ни економског опоравка нема и не може бити без духовног уздизања. Читање помаже самонадилажењу, и зато му треба приступити са свом озбиљношћу.

Сведочење Милована Данојлића

 Библиотека је велико чудо људскости. Милован Данојлић, у свом аутобиографском тексту „Како сам се школоваоˮ указује на њен значај:

„Ја сам, у тужној паланци званој Љиг, напоредо читао Милована Глишића и Балзака, а онда сам, крајем XX века, срео младе Французе, своје студенте, који су положили велику матуру не прочитавши ниједну песму Бодлера или Рембоа./…/ Пошавши у нижу гимназију, учланио сам се у општинску библиотеку, где сам се дочепао многих важних дела светске књижевности. Старији сељаци се и данас сећају како сам, пешачећи од школе до куће, читао у ходу.ˮ

Све то не би било могуће без школе и библиотеке.

И зато…

Захвалност

Хвала свим чачанским библиотекрима за све оно што чине за нас, читаоце. Хвала им за сву децу коју су везали за књигу, помажући јој да се снађу у мору живота. Хвала им за све трибине, књижевне вечери, сусрете са писцима и уметницима. Хвала за све књиге које су објавили. Хвала за „Дисово пролећеˮ, које не пролази. Хвала им за сву прашину коју су обрисали са старих страница, и оживели их, као птице у песми „Претпразничко вечеˮ Алексе Шантића. Хвала им, у моје име, за све тренутке откривалачке радости које сам, између осталог – захваљујући њиховом раду, имао у овој установи која показује и доказује да је култура памћење и појединца и народа.

Владимир Димитријевић

Преузето са портала „Чачански гласˮ  (https://www.caglas.rs/pohvala-jednoj-biblioteci/)

Ознаке: ,


Одговоре можете пратити кроз RSS 2.0 feed. Можете оставити одговор, или trackback са вашег сајта.

AddThis Social Bookmark Button

Оставите коментар