Logo Gradske biblioteke

Књига недеље – Знамење анђела

znamenje_andjela-dejan_stojНема сумње да ће  трећи роман „Знамење анђела“ Дејана Стојиљковић бити бестселер. Кредит добијен од читалаца за романе „Константиново раскршће“ и „Дуге ноћи и црне заставе“ то предвиђа, али и садржај нове књиге за коју је аутор изабрао време пред, и после, доношења Миланског едикта, а за главног јунака центуриона Флавија Валерија Константина, будућег императора који је признао хришћанство и основао Нови Рим на истоку, односно Византију. Годишњица Миланског едикта, интересовање јавности за римске цареве који потичу са  балканских простора, канонизовање у свеце Константина и његове мајке Јелене, али и Георгија (Ђорђа) и Димитрија из Салонике, личности из овог романа, повећавају глад за оваквом литературом. Дејан Стојиљковић и сам рођен у Нишу, римском Наисусу, добро је проучио време и историјска факта Горње Мезије и других римских провинција све до Хадријановог зида у Британији где је владао цезар Констанције Хлор, Константинов отац.

Управо у персијској пустињи у Малој Азији, у логору цезара Галерија, званог Говедар, једног од четири сувладара римског царства, 286.године нове ере почиње прича о младом Константину и новој, Назарећаниновој вери, која се ширила са истока. Стварне историјске личности, догађаји који су се збили, градови, предања,  уткани су у роман који размотава клупко преобраћања једног младића у владара и реформатора. Знамења анђела Константин не препознаје на почетку, мораће прво да освоји Рим, да се као и његов отац  Јелене, одрекне  љубави прве  жене Минервине и сина  Криспа, да пристане зарад царства на политички брак и губитак драгих особа, да пролије много крви и принесе жртава док „небо не освоји врлином“. Константин је одустао од традиције и старих богова које си могао да поткупљујеш жртвама и поклонима, желео је новог бога, који је у исто време и Бог и човек… А Исус је то био… „Таквом богу желим да поверим бесмртну душу“, казао је Константин у тренутку када  се пред одсудну битку за Рим указало знамење  – два укрштена прстена са крилима, знак божаског трона. Едикт који је са августом Лицијем потписао 313. године дозвољавао је да свако остане у својој вери и обичајима. Константин је, за разлику од  пријатеља генерала Георгија и Димитрија, који су се жртвовали за нову веру, био изабран „да буде божански престо на земљи“ и  „руком додирне Сунце“.  Како је историја променила ток, о снази вере, љубави и пријатељства,  пише Дејан Стојиљковић у роману „Знамење анђела“.

                                                                        Даница Оташевић

Ознаке: , , , ,


Одговоре можете пратити кроз RSS 2.0 feed. Можете оставити одговор, или trackback са вашег сајта.

AddThis Social Bookmark Button

Оставите коментар