Олдос Хаксли,  Врли нови свет,  Mono & Manana Press, 2001.

„Врли нови свет” познатог енглеског писца Олдоса Хакслија води читаоца у далеку будућност смештену у 632. годину „Фордове ере”. Овај роман се сматра синонимом критике „благодети” које доноси технолошки преогрес цивлилизације. По Хакслију, у будућности људи ће се стварати генетским инжењерингом, друштво ће суштински бити подељено на касте, а све врсте емоција ће бити искорењене као штетне за социјалну стабилност. Темељи будућих односа између људи подразумевају брисање индивидуалитета и чак друштвено прихватљиву употребу психоактивних супстанци. Све тековине хуманизма, као и природне особине човека у виду испољавања било какве врсте емоција су забрањене ради повећања економске продуктивности и очувања друштвеног хомеостазиса.

На жалост, нова технолошка открића потврђују Хакслијеве сумње  у дораслост човека етичким дилемама које наука отвара. По многима ово је Хакслијево најбоље дело, његов magnum opus. Упоредо са Замјатиновим „Ми” и Орвеловом „1984”-том, овај роман чини својеврсну трилогију и постао је темељ књижевног поджанра познатог као антиутопија.

„…Епсилонске жртве може поднети само Епсилон, једноставно зато што то за њега и нису жртве већ линија мањег отпора. Процес обраде значи полагање трачница по којима се он мора кретати. Он ту ништа не може – он је судбински предодређен. Чак и да га изуче, он остаје увек у боци – невидљивој боци инфантилних и ембрионалних фиксација…”

Мирко Дрманац