Logo Gradske biblioteke

Књига недеље – Видимо се у вечности

У просторијама Основне школе „Филип Филиповић” је 17. јуна ове године представљен нови роман „Видимо се у вечности” завичајног писца Милутина Миће Миловановића. Промоција је била боље посећена него што су организатори очекивали, што и не чуди ако се има у виду да су романи Миће Миловановића већ дуже време међу најчитанијимa у полицама Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис” у Чачку. Аутору је ово десета објављена књига, а његова дела су имала и више драмских адаптација.

Роман „Видимо се у вечности” има доста сличности са претходним делом Миће Миловановића. Прича говори о младим љубавницима у вихору рата, само што је љубав Србина и Шпањолке из романа „Краљевство љубави и зла” заменила љубав бившег борца италијанске фашистичке дивизије „Венеција” Анђела Белинија и скојевке Милене Котлајић. Њихова љубав се развија у беспућима босанских планина током Другог светског рата где јунаци ове приче упорно покушавају да се склоне од борби и да преживе. Аутор је веома добро представио шта је тотални рат „свих против свих”, чији смисао није да престане, већ да се настави док све не буде уништено.

Аутор романа се умешно игра емоцијама читаоца. Он је истовремено истраживач суштине љубави, притајени анархиста и отпадник, трагач за алтернативним димензијама индивидуалног постојања. Мића Миловановић кроз своје ликове и њихове судбине директно осуђује одрођеност потреба појединца и друштва као целине, и одриче се таквог устројства света. Писац говори о срећи као тежњи ка ослобађању људи од наметнутих друштвених стега, и слави нови живот који успева да настане из смрти и распадања.

Писац има аутентичну идеју коју са сваким новим романом даље развија и мења, и то је оно што по мишљењу рецензента ове књиге Радована М. Маринковића чини овај роман „миловановићевским”. Слично као и у роману „Молитва за оца Прохора” аутор зналачки и са мером користи мотив сна чиме показује своју фасцинацију подсвесним, унутрашњим стањима свести. Драмски ефекат „случаја комедијанта” писац додатно појачава увођењем у причу лика Милоша Црњанског кога посматра из угла који би можда монденска историја књижевности оквалификовала као „непримерен”. Међутим, аутор се доследно бори са друштвено условљеним представама које у крајњем циљу имају потребу стварања позитивистичке митологизације, друштвено корисне задатости и менталог усмеравања људи.

Аутор романа је више од приповедача, у сваком слову је присутан, и читаоцу суптилно шаље поруку, да је живот једино што вреди у трену а да су осећања једино што вреди у вечности.

                                                                      Мирко Дрманац

Ознаке: , , , ,


Одговоре можете пратити кроз RSS 2.0 feed. Можете оставити одговор, или trackback са вашег сајта.

AddThis Social Bookmark Button

Оставите коментар