Logo Gradske biblioteke

Књига недеље – Венеција

Венеција, чудесни град чија се лепота одражава на варљивој површини воде, својом особеношћу и тајанственошћу опчињавала је многе уметнике. Тек летимичним прелиставањем и сасвим кратким присећањем, из скоро бесконачног низа издвајамо књижевнике који су стварали инспирисани  градом богате прошлости: Шекспир, Ман,  Паунд, Бродски, Махфуз. . .  У овом  граду светлости, воде и мостова, како га и данас лаконски описују бедекери и веб-странице, наш древни, народни певач препознао је овaплоћену  лепоту, а  остварења Петра Петровића Његоша, Ђуре Јакшића, Стјепана Митрова Љубише, Симе Матавуља, Јована Дучића,  Лазе Костића, Иве Андрића, Милоша Црњанског и Меше Селимовића, потврђују да је Венеција као симбол нестварне а видљиве дивоте, пролазности и променљивости, али и превејаности својих владара, остала изузетна књижевна инспирација писаца нашега језика. 

И најновије остварење Владимира Пиштала, једног од најзначајнијих савремених српских књижевника, настало је управо из ауторове најдубље фасцинације овим градом, али и духом, бојама, мирисима, укусима и звуцима читавог Медитерана. Пишчева љубав према Венецији започиње пре него што је и крочио на њене плочнике. Наиме, као седамнаестогдишњи младић, у замраченој биоскопској сали, он је доживео Фелинијевог Казанову и призоре његовог родног града као истински сан, да би свој доцнији, први стварни, сусрет са Невестом Јадрана, са њеним каналима, гондолама и маскама, описао као остварење тог сна. У овој прози, коју је књижевна критика до сада одредила и као билдунгсроман, и као књигу метаморфоза, и као аутобиографску прозу са елементима путописа и есеја, Венеција заправо постаје топоним за ону тачку у којој наратор сусреће и упознаје љубав,  постаје место за састанак са властитом сумњом и оно прибежиште  коме се, после дугог лутања, увек враћа. На том повратку који је и уприличен да би се још једном срео са властитом, али и са  породичном прошлошћу, он поставља питање које онеспокојава и сваког од нас: Јесам ли то био ја?

Читајући  ову књигу, која се опире сваком поједностављењу и жанровском сврставању, крећемо се као кроз чудесни град од речи: застајкујемо пред истинским песничким чудима која искрсавају пред нама, надносимо се  над поједине одломке и поглавља као над какво огледало које је одувек чекало само  наше лице, а онда се уском уличицом упућујемо  ка удаљеном крају града  да бисмо се ненадано нашли на пространом тргу од камена, међу  голубовима, жудећи за њиховом слободом… Тада Пишталово дело стварно заличи на град  коме је посвећено, али се, уместо у води,  његова лепота удвостручава у ономе ко га чита.

                                                  Оливера Недељковић

Ознаке: , , , ,


Одговоре можете пратити кроз RSS 2.0 feed. Можете оставити одговор, или trackback са вашег сајта.

AddThis Social Bookmark Button

Оставите коментар