“…Онај ко заборави време, престаје и да стари. Заборав побеђује време, непријатеља сећања. Јер, напослетку, време лечи све ране само ако се удружи са заборавом.“

Овако размишља главна јунакиња романа “Укус коштица јабуке“, савремене немачке ауторке Катарине Хагене. Дело је доживело изузетан успех, о чему сведоче актуелни преводи на двадесет светских језика.

Млада библиотекарка Ирис наследила је кућу од своје баке Берте, која је тако желела да најмилијој унуци подари кућу и имање где је провела детињство и за које је знала колико јој значе. Ирис је веома волела своју баку, тако да је папир са исписаном последњом вољом драге јој старице, изазивао сузе и бол због њеног одласка. Истовремено, иако је тестамент увек израз нечије последње воље и последња одлука, за Ирис је значио почетак – сећања, истраживања и преиспитивање успомена, али и почетак новог живота. Наиме, испоставиће се да је један од адвоката који је отварао тестамент, уствари брат њене најбоље другарице из детињства,  и да ће поновни сусрет за њих бити веома важан.

Уводећи нас на имање, наследница Ирис присећа се свега о чему је са баком причала, све док се она није разболела. Тада је време за њу стало, није се сећала више ничега, живела је без иједне успомене. Но, прошлост  оживљава Ирис, шетајући се кроз кућу и имањем свога детињства, после бакине сахране. Тако се мирис и горко сладак укус традиционалних колачића од бадема, служених после сахране, меша са мирисом детињства и …успоменама…  И сазнајемо да је у тој кући нажалост умрла сестра њене баке, још као девојчица, а да је у том часу Берта, тада млада девојка, открила да и природа може туговати-дозреле, црвене рибизле су побелеле. Од тада, на имању су могли гајити само беле рибизле, које је, остављене у облику желеа за зиму, бака назвала “конзервисане сузе“. Много година касније, опет су “конзервисали“ сузе, после трагичне смрти Розмари, Ирисине сестре од тетке. Ирис никад није прихватила њен нестанак, јер су одрастале заједно, и свакодневно изнова проживљава све што су заједно прошле у раном детињству.

На наслеђеном имању, под старим стаблима јабука, за која је сигурна да дуго памте, ко и она сама, Ирис се стално присећа, док њена сада малобројна породица опет у пуном саставу, “живи“ у успоменама. Задовољна је што ће се ускоро на имање вратити и њени родитељи, јер ће бар неко драг заиста опет бити са њом. Брине је то што и њена мајка, као и бака Берта, све више губи прошлост из сећања, постаје несвесна садашњости, а будућности има све мање.

Дело је прича о породици и љубави, па иако је проткана тугом због губитка драгих особа и подсећање на неопозиви и неминовни крај сваког човека, зрачи топлином.

                                                                                   Дубравка Илић