tvЉубитеља серија, жанра који влада телевизијом, све је више. Некада сматране „комерцијалним“ и „деградирајућим“, 90-тих година прошлог века серије доживљавају велику популарност и експанзију, нарочито након емитовања америчких серија Твин пикс (1990) и Њујоршки плавци (1994), потом Пријатељи, Досије Икс, Место злочина: Лас Вегас и многих других. Све је више и часописа посвећених савременим серијама и њиховим звездама, као и блогова, форума и сајтова на којима се дискутује о овој теми.

Медијски, али и друштвени феномен, последњих десетак година телевизијске серије направиле су прави бум на малим екранима, поставши најпривлачнији део ТВ програма. Мада другоразредног значаја, одушевљено их прати публика свих класа и узраста, усвајајући их као битан део културног идентитета. 

Књига Жан-Пјер Ескеназија (1950) Телевизијске серије : будућност филма? тежи да објасни економско и друштвено порекло овог културног феномена, а намењена је како љубитељима серија, тако и теоретичарима који проучавају телевизијску продукцију овог особеног и разноврсног телевизијског формата којим суверено доминира америчка продукција. У погледу продукцијског модела, свести о културним, политичким, феминистичким, економским и друштвеним чиниоцима, друге земље неретко копирају амерички модел.

Прича о почецима емитовања ТВ програма кључна је за разумевање ове појаве, као и све већег присуства серија на телевизији, поглавито у Америци, где телевизија доживљава праву експанзију након Другог светског рата. Још 1941. године предвиђено је да ће пресељење становништва из центра града у предграђа пратити и велика потреба за забавом у дому какву пружа телевизија. Ова предвиђања обистиниће се почетком педесетих година прошлог века, када се стални гости барова и гостионица у центру града, углавном мушкарци, окупљају како би гледали репризе преноса спортских догађаја.

Врло брзо, телевизор ће у дневној соби заузети место које је раније припадало радију, а телевизијска програмска шема преузима модел радијске. Између 1950. и 1960. године долазак телевизије у америчке домове изазива праву револуцију, а телевизор постаје један од стожера породице, утичући и на целокупан размештај у кући. Мали екран постепено постаје део приватног живота и свакодневна рутина, под снажним утицајем личних навика и кућних ритуала.

Структура телевизијских серија је врло стриктна – дужина епизода мора бити увек иста, ритам сваке епизоде прилагођен строгим временским правилима, сценографија се не сме мењати и, најзад, свака серија мора што пре постати део навика телевизијских гледалаца. Ни у једној епизоди се не сме одступити од изворне, „хируршки“ прецизне формуле, те су овако јасна правила извор изузетне креативности продуцената серија.

Једна од основних карактеристика овог жанра је да се опире завршетку. Свака серија мора бити довољно отворена, односно пружати могућност да се гледаоци редовно и „у недоглед“ освајају. Серије које имају независне епизоде могу бесконачно трајати. „Сапунице“ су врста серијала у којем се на моменте нуди делимично разрешење, али такође оставља и могућност за нове преокрете. „Мини-серије“, приче које трају свега неколико епизода, представљају дело на самој граници појма серије.

Уз једнодушну подршку телевизијских гледалаца који у серији налазе потпору и осећај сигурности у свакодневном животу, овај жанр постаће омиљен и међу великим ТВ станицама, као и продукцијским кућама, обзиром на профит који им доноси. Сасвим логично, серија ће привући и амбициозне ствараоце који осмишљавају ново занимање – креатор серија. Ко још не зна имена Рода Серлинга, Патрика Макгуана, Стивена Бочка, Дика Вулфа и других којима се завршавају одјавне шпице најгледанијих америчких серија…

Аутори серија знају да је за успех њиховог производа најбитније стварање измишљеног света, али оригиналног и лако доступног. Према начину на који се у серијама користи наслеђе великих жанрова популарне књижевности, разликују се крими, љубавни и фантастични жанр. Поред ове, постоје и друге класификације и специфичности серија – сапунице, ситком, фикција, мистерија, интима… приказаних уз мноштво познатих примера – од Звезданих стаза до серије Секс и град… Књигу затвара Појмовник ТВ серија, са бројним корисним терминима теорије и студија телевизије.

Аутор књиге Жан Пјер Ескенази професор је Естетике филма на Универзитету Нова Сорбона и професор на École des hautes études en sciences sociales (EHESS). У преводу са француског Иве Брдар, књигу је 2013. године објавио београдски Clio, у једној од својих одличних едиција, Ars cinema.

 Мр Маријана Матовић