Logo Gradske biblioteke

Књига недеље – Српски писци сликари

Писци сликари или сликари писци су оставили веома дубок траг у светској културној историји, али и на културној сцени Србије. За неке од њих не зна се да ли су већи сликари или писци, и обрнуто те су многи од њих подједнако заступљени у антологијама историје  књижевности и  историјама уметности.  Траг сликарске страсти оставили су и Александар Сергејевич Пушкин, Михаил Јурјевич Љермонтов, Виктор Иго, Жорж Санд, Пол Валери, Артур Рембо, Владимир Владимирович Мајаковски, Гинтер Грас, Хорхе Луис Борхес,  Вислава Шимборска…

У  књизи Српски писци сликари, Радован Поповић (1938) азбучним редом сабира 87 значајних имена међу којима је и 12 списатељица које  свој рукопис и своје импресије стављају на сликарско платно. Одмарајући се од писања, душевни и духовни мир у ликовној уметности нашли су, између осталих и Иво Андрић, Матија Бећковић, Јован Дучић, Оскар Давичо, Ђура Јакшић, Јован Јовановић Змај, Данило Киш, Момчило Настасијевић, Захарије Орфелин, Милорад Павић, Миодраг Павловић, Живојин Павловић, Растко Петровић, Стеван Раичковић, Марко Ристић, Милош Црњански, Зуко Џумхур… Најчешћа техника је  цртеж, али и пастел, акварел, колаж, ређе графика или уље. Има врло успелих портрета и аутопортрета.

Познатији као песник, Ђура Јакшић (1832-1878)  „вечито у борби, и са друштвом, и са собом самим и занатом, за комад хлеба и за комад сна“, како записује Милан Кашанин (1895-1981),  иза себе оставља близу двеста слика. Највећу колекцију његових слика поседује Народни музеј у Београду, а неке антологијске слике су му у Новом Саду, Црњи, Сабанти и Враћевшници.

„… Ево и помена једне заборављене књижевнице која је између два светска рата уживала леп углед у књижевности, а открио ју је нико други до Јован Скерлић – то је Милица Јанковић (Пожаревац, 1881 – Нишка Бања, 1939), рођака Милене Павловић Барили (1909-1945), која је објавила двадесетак књига прозе, а сликарство учила у Минхену. Била је наставница цртања, али је остало мало трагова о њеном сликарству. Њени радови су расути по завичајном Браничеву и Београду. Писала је у кревету, и цртала и сликала, јер је око две деценије због болести била везана за постељу“[…] „Колаж су посебно неговали надреалисти, а данас то чини један од најдаровитијих српских писаца средње генерације Миленко Пајић“, записује Радован Поповић у предговору Изазови белине.

Понирући у онострано, у тајанствене светове с оне стране збиље и ума, писци кичицом  отварају двери вечности. „Слика је чудо; језик слике је универзалан; ту нема посредника, ту нема преводиоца. Ту си сам пред собом и Богом. Сам у себи…“, аутобиографски је запис Ранка Крстајића (1952), професора српске књижевности.

У овом својеврсном лексикону,  на стр. 78, заступљен је  Драган  Јовановић Данилов (1960), песник и есејиста, лаурет 49. Дисовог пролећа. За своје песништво добио је скоро све значајне награде на прелазу два последња века. Али, он је и сликар, и  велики заљубљеник у ликовну уметност. Отворио је безброј изложби најдаровитијих савремених српских сликара, а  написао је и бројне предговоре у каталозима.

Опчињен цртежом, Данилов гласно размишља: „Цртеж је сурова ликовна истина… Цртање је својеврсни кинематографски и балетски, динамички чин приликом којег се виртуелно-темпорално оживљава један свет облика… Цртање је за уметника начин спознаје разноликости света и облик вођења љубави, дар чисте милости ума и срца… Зато је цртање својеврсна молитва срцу, молитва љубави…“.

Неспорно, Поповићева књига Српски писци сликари је изузетно значајна  библиографска јединица у српској књижевности.

                                                                                     Милица БАКОВИЋ

Ознаке: , , , ,


Одговоре можете пратити кроз RSS 2.0 feed. Можете оставити одговор, или trackback са вашег сајта.

AddThis Social Bookmark Button

Оставите коментар