Треза Азопарди: Скровиште, Београд, B92, 2007.

За свој романескни првенац Скровиште, велшка књижевница Треза Азопарди добила је низ књижевних признања: Меморијалну награду Џефрија Фабера, Меморијалну награду Џејмса Тејта Блека, а ово њено изузетно остварење се нашло и у најужој конкуренцији за Букерову награду. Захваљујући преводиоцу Тањи Милосављевић, након једанаест превода на светске језике, и српски читаоци могу да се увере у високе вредности овог штива које се, у многогласју савремених аутора, сасвим заслужено издвојило.

Радњу свог дебитантског романа Треза Азопарди смешта у сиротињску четврт Кардифа, престонице Велса. Прича о свирепости и свемоћној нежности, о безобзирности и незадрживој љубави, о најдубљим раздорима и оданости, испричана је из перспективе Долорес, најмлађе од шест кћери рођених у несрећном, пороцима искушаваном браку Френка Гаучија, власника бара Месечина и страственог коцкара, и његове супруге Мери, конобарице. У првом делу романа, ова млада и сензибилна жена, која је још као беба у пожару остала без прстију на руци, заправо приповеда историју породице досељеника са Малте, али и своје болно сећање на одрастање у дому, који уместо да буде прибежиште и скровиште од спољњег света, постаје место где су сви укућани, а понајвише деца, изложени злу и међусобним грубостима. Нараторка, нимало случајно библиотекарка по занимању, покушава да, у извесном смислу, прикупи и каталогизира своје утварне успомене на све што је претходило очевом изненадном нестанаку и мајчином нервном растројству у тренутку коначаног распада породице. То је њен катарзичан покушај да, у ствари, своју прошлост разјасни самој себи, како би свој поглед могла најзад да упре у властиту будућност и, ипак, настави да живи. То подвлачње црте, сабирање и одузимање кривица, болова и гриже савести, довршава се након много година, непосредно после мајчине смрти, у часу поновног окупљања расејаних и међусобно емотивно удаљених сестара.

Сложеношћу сижеа, изменом приповедних углова, али и њиховим неосетним приближавањем и удаљавањем, као и својеврсним поигравањем са несигурношћу приповедача, али и непоузданошћу његовог сећања, ауторка у потпуности успева у намери да живо, суптилно и сугестивно исприча још једну причу о породици несрећној на свој начин. Дирљива прича Трезе Азопарди одвешће нас у далеку луку на реци Таф, у суморна дворишта њених предграђа или у задимљене барове на доковима, али, она нас, између осталог, може подстаћи да одемо још даље управо на она места где у себи проналазимо снагу потребну да се суочимо са властитом прошлошћу. Јер само разумевањем и праштањем ближњима и онима који су нам то били, своје лице заиста можемо окренути ка ономе што нам долази у сусрет. Упркос горчини, упркос болу који траје дуже и од самог сећања.

Оливера Недељковић