Рената Дорестејн, Породична тајна, Моно и Мањана, 2009.

Ренату Дорестејн, једну од најпопуларнијих савремених холандских књижевница, критичари упоређују са Алфредом Хичкоком. Захваљујући потпуно непредвидивим обртима и психолошком набоју, њен роман “Породична тајна“ подсећа на стари добри криминалистички филм, у коме се смењују мушки негативни ликови и елегантне и лепе жене са уседелицама чудних навика, у још чуднијим кућама на усамљеним местима, као створеним за ничим објашњиве, паранормалне догађаје.

Породица у којој живе троје деце: најстарији и још увек малолетан Валдо, Кристина и најмлађи Томи, нескладна је и од почетка се назире као лоше окружење за њихово одрастање. Мајка Соња се опасно приближила критичној четрдесетој години, а њен ванбрачни супруг Јап са скоро дупло мање година, није био нарочито брижан и окренут стварању породичног благостања.

Док се спремају на породични излет и камповање, тинејџерка Кристина по ко зна који пут, не налази начина и храбрости да своје ноћне море (или стварне проблеме) повери мајци, која је само спремно кажњава, не решавајући тиме ништа. Обузета сопственим проблемима, не зна како другачије да реагује на Кристинине изгреде и туче у школи, и изливе свирепости на луткама. Одлазак у камп ништа не побољшава, а као спасоносни излаз из проблема, за Кристину и Томија изгледа могућност да се сакрију у откључаним колима, за која ће се испоставити да припадају уседелици Агнеси…

Својим  приповедањем ауторка Дорестејн све време држи читаоце у незвесности – шта се уствари десило, а шта је тинејџерска машта пуштала себи на вољу, очајнички и наивно тражећи излаз из ситуације у којој се нажалост нађу многе породице.

Дубравка Илић