Logo Gradske biblioteke

Књига недеље – Париска жена

 Роман „Париска жена“, америчке књижевнице Поле Меклејн, занимаће оне читаоце који воле романсиране биографије познатих личности. Како се од писца  не очекује истина, сушта реалност, роман је једна од могућих прича склопљена на основу писама, новинских чланака, биографије и маште аутора о  животу  Ернеста Хемингвеја (1898-1968), чија судбина и надаље привлачи пажњу читалаца  широм света. Буран живот и авантуристички дух овог америчког писца  који је завршен самоубиством и данас побуђује контраверзе. Трагично искуство осамнаестогодишњака у Првом светском рату у коме је рањен, сукоб са породицом,  лутања по свету и  кризним жариштима, пијанство, амбиција да постане  писац и славан, жене, корида, туче, увреде,  падови и узлети, пратили су Хемингвеја до  ране младости до краја живота.

„Париска жена“ је само увод у један хаотичан свет и живот првих година после великог рата, прича о двадесетосмогодишњој девојци Хедли Ричардсон из Сент Луиса и осам година млађем Ернесту Хемингвеју који се упознају у Чикагу 1920. а већ у децембру следеће године као брачни пар укрцавају  на брод „Леополдина“ за Европу. Било је то бекство  двоје младих из „обећане земље“у ратом исцпрљен и уздрман стари континент. Циљ им је Париз на чијим улицама се наставља прича о љубави,  пријатељству, али и издаји, покушајима младог писца у настајању да објави прву причу, па књигу, подршци и изневереним обећањима, матици живота која разара породичну хармонију. Паризу који је прибежиште емигрантима и ловаца на срећу из целог света, пропалим уметницима и онима који ће то тек бити, пијанкама, разврату, прељубама чему ни Хемингвеј није одолео. Амбициозан, жељан славе, склон пороцима, Ернест  је себичан у жељи да успе и не обазире се на пријатеље и жену који су му помогли. У Паризу  1923. године објављује прву књигу „Три приче и десет песама“, потом роман „Пролећна бујица“. Трећа књига „Сунце се поново рађа“  потврдиће његов таленат и означити га симболом поратне „изгубљене“ генерације . Ова књигу поклониће првој, париској жени Хедли, и сину Никанору, из милоште званом Бамби, када их је напуштао и са новом љубави се вратио у Америку. Доста страница „Париске жене“ посвећено је Хемингвејевој страсти за кориду и борбу с биковима, која је потврђена давањем имена сину по  једном шпанском тореадору.

Кафеи на Монпарнасу били су препуни сликара, руских емиграната, глумаца и писаца који су тражили своје место под сунцем. Страхоте рата  и страх од будућности утапале су се у пиће, прељубе и лак живот. На улицама  Париза славу траже  Пикасо, Моне, Хемингвеј, Ерза Паунд, Скот и Зелда Фицџералд, Коко Шанел и многи други, сви  жељни да успеју преко ноћи . Хедли помаже Ернесту да пише, подршка му је у свим приликама иако не припада том свету, преузима на себе  одгој детета, али не успева да сачува брак. Она испада из тог захукталог воза растуће славе, али и порока. Хемингвеј ће 1954.године добити Нобелову награду за књижевност, женити се још три пута, али неће наћи мир. Зато трагичан крај 1968. године, пресуда самом себи, није изненадила  његову „париску жену“.

Ово је прича о славнима какву нисмо знали, прича о једној генерацији која је рушила све пред собом, па и себе  саму.

                                                                        Даница Оташевић

Ознаке: , , , ,


Одговоре можете пратити кроз RSS 2.0 feed. Можете оставити одговор, или trackback са вашег сајта.

AddThis Social Bookmark Button

Оставите коментар