Џулијан Барнс рођен је у Енглеској 1946. године, школовао се у Лондону, а високо образовање из области савремених језика стекао је на Колеџу Магдален у Оксфорду. Дипломирао је 1968, а потом је три године радио као лексикограф на Оксфорском речнику енглеског језика. Барнс је 1977. почео да ради као критичар и уредник књижевне рубрике у часописима Њу стејтсмен и Њу ривју. Добитник је више престижних награда, а 2011. године поред награде Дејвид Коен за животно дело, коначно добија и Букерову награду(за коју је раније три пута био номинован за романе Флоберов папагај, Енглеска, Енглеска и Артур & Џорџ). Дела су му преведена на више од тридесет језика. Данас живи у Лондону.
Главни јунак Барнсовог ронама Ово личи на крај је Тони, који као и писац има шездесетак година и који, како то већ бива у доколици пензионерског живота, почиње да се фрагментирано присећа прошлости, својих некадашњих пријатеља, младалачких љубави, својих успеха и разочарења. Пребирајући по својим успоменама, преиспитујући своје поступке и Тонију се, као и већини његових вршњака који сматрају да је дошло време да се своде рачуни, намећу позната филозофска питања: Ко сам ја? Ко смо ми? Шта је смисао живота? Свесно или не, за скоро све своје поступке Тони налази сасвим разумно оправдање, јер једноставно тако је морало бити, и он ту ништа није могао изменити ма колико се трудио. Чак, кад мало боље размисли, сваки труд је био беспотребан и узалудан, да може време да се врати, сада би, са памећу и искуством шесдесетогодишњака који је пуно прошао, видео и искусио, знао како треба поступити у одређеним ситуацијама.
У својој маладости Тони је имао пријатеља Едријана, који делује као размажени интелектуални сноб, и своју девојку Веронику, ледену, конфузну особу без трунке љубави и маште у себи. Сам наратор је био просечан младић, који се није ни у чему истицао али је имао ту несрећу да је увек придавао важност и поклањао емоције и време погрешним људима који су почели, једно по једно, да га напуштају. Сада, четрдесет година након Едријановог самоубиства, Тонију у руке доспева његов дневник и враћа га у прошлост суочавајући га са догађајима које би, можда, хтео да заборави. Млади и стари Тони нису иста особа, баш као што и његова слика о ближњима и њихова права лица ни најмање не личе. Ипак, у Тонију и даље постоји пар пријатних и лепих успомена које су, како сам Барнс приказује, чисто самозаваравање али баш те опсене ће му помоћи, ако ништа друго, бар да проживи остатак живота са мање горчине.
У свом већ препознатљивом меланхоличном стању, Барнс нам поново приповеда о пролазности времена, о немогућности човека да време укроти и да преузме контролу над властитим сећањима и осећањима јер, како је већ речено, тако је морало бити.
Биљана Раичић