Антон Павлович Чехов: О љубави, приредио Михајло Пантић, Зограф , 2007.

Досад је о љубави изречена само једна неоспорна истина, управо то да она „тајна велика јесте“, све остало што је о љубави написано и речено, не решава, већ само поставља питања која нису добијала одговоре. Оно објашњење које се, како изгледа, може применити на један случај, већ за десетину других не вреди, и најбоље је, по мени – објашњавати сваки случај засебно, без уопштавања – каже, у разговору вођеном уз пирошке, ракове и котлете,  Аљохин,  један од јунака Чеховљеве приповетке О љубави. Његове речи би могле стајати као мото истоименог избора из приповедачког опуса једног од највећих светских мајстора кратке форме, рођеног пре 150 година у Таганрогу на Азовском мору, који је за едицију Љубавне приче нишке издавачке куће Зограф, приредио проф. др Михајло Пантић.

Четрнаест прозних текстова, међу којима су и антологијске приповетке Шала, Дама с псетанцетом, Душица и друге, у преводу наших истакнутих преводилаца и познавалаца руске књижевности (Јована Максимовића, Петра Митропана, Миодрага Сибиновића, Миодрага М. Пешића, Миле Стојнић, Нане Богдановић, Виде Стевановић, Андреја Тарасјева) и самог приређивача, обећавају једно другачије, сасвим посебно, читалачко уживање чак и добрим познаваоцима и љубитељима књижевног дела Антона Павловича Чехова.

Издвојене из мотивски богатог и тематски разуђеног дела писца кога су одликовали несвакидашњи посматрачки дар и стваралачка интуиција, концизност у изразу настала као резултат принуђености да ствара по наруџбини, као и умеће да створи снажну и сугестивну атмосферу, и ове једноставне и дубоке приповетке посвећене неисцрпној књижевној теми, потврђују свевременост његовог стваралаштва. Осликавајући унутрашњи свет својих јунака и јунакиња (који су аристократе, куварице, ситни чиновници, неостварени уметници) у најинтимнијим тренуцима – када се заљубљују, када пате, жуде или одбијају љубав – Чехов их на свега неколико страница врхунским умећем води од заноса преко бола до потпуне емоционалне пустоши или обратно.

Ниједна од ових приповетки, ипак, не нуди коначни одговор на питања о љубави и у вези са љубављу које себи постављамо или пред собом и другима прећуткујемо, јер приповедна остварења Антона Павловича Чехова као да представљају кратке исписе из живота – добро одабране, хумористичне и у исти мах меланхоличне одломке из онога што се наставља у стварности, и траје овде и сада, пред нама и у нама. Поред свих осталих одлика врхунске уметничке прозе, то што, како је нагласио Јован Христић, јунаци овог писца настављају да живе и после завршетка дела, доприноси да се и овај тематски избор из Чеховљеве прозе може читати изнова, али и да се сваки пут, са новим искуством и осећањем, разумева другачије.

Оливера Недељковић