Logo Gradske biblioteke

Књига недеље – Наш брат

Nas-bratКњига НАШ БРАТ : живот капетана Флоре Сендс   (Београд: Лагуна, 2013, превео Ненад Дропулић) на 535 страна доноси детаљну биографију и фотографије ове фасцинантне легендарне британско-српске хероине која је отелотворење независне и одлучне „нове жене“ коју су Срби називали Наш брат.

Флора, као ни остaле Енглескиње које су дошле у ратом погођену Србију, о Србији нису ништа знале. У Енглеској се једино знало о убиству краља Александра и краљице Драге 1903. године.

Флора Сендс (1876-1956), рођена је у малом месту Недер Попитон у Јоркширу у енглеско-ирској свештеничкој породици из Корка. У благој викторијанској Енглеској, ова мушкобањаста девојчица у младосати је учила да јаше, пуца из ватреног оружја и вози аутомобил. Једина је жена из Западне Европе за коју је познато да се у Току Првог светског рата борила у саставу српске војске (једној од малобројних у свету које су у своје редове примале и жене). На почетку рата добровољно се придружила групи од девет Енглескиња које су дошле у Србију као болничарке Црвеног крста. У августу 1914. преко Француске, Италије и Солуна стигла је у Крагујевац и прихватила се болничарског посла. Већ октобра 1915. ступила је у   Гвоздени пук „Књаз Михаило“ Моравске дивизије. Ратовала је углавном на бугарском фронту, и у једној од многих битака за Битољ, тешко је рањена. Након оздрављења вратила се у војску и остала све време рата.   Учествовала је у повлачењу преко Албаније, пробоју Солунског фронта и стигла до официрског чина. Карађорђеву звезду с мачевима лично јој је доделио регент Александар.

Између два светска рата живела је у Београду, у улици Господара Вучића 91. Била је удата за руског емигранта Јурија Јуденича који умире у августу 1941. године. Научила је течно да говори српски језик те је Србија постала њена друга домовина. У априлу 1941. иако је прешла старосну границу, поново је обукла униформу, добровољно се пријавила да се бори у Југословенској краљевској војсци. Преживела је гестаповски затвор у Београду и године окупације, да би после ослобођења (1945) због нове партизанске власти била приморана да, после три деценије, заувек напусти Србију и, преко Софије, Цариграда и Јерусалима, врати се у родну Енглеску. У свом дневнику записаће: „Жалила сам што остављам толико добрих пријатеља Срба, који би свакако такође отишли из земље да су могли“. Последње године проводи у Софоку. И многе друге странкиње које су тада дошле, удале се за Србе и живеле у Србији, прилично су страдале.

По истраживањеу Луиз Милер, 21 Енглескиња умрла је у Србији на дужности. Ево једног цитата (стр.90-91):

„Најгоре је било кад се неки члан мисије разболи од тифуса. Стопа смртности међу лекарима и медицинским особљем била је огромна. Многи су били преморени од претешке борбе за спасавање живота пацијената да би обраћали наопходну пажњу на исправну заштиту од заражених вашки. Ослабљени умором, брзо су подлегли тифусу. До почетка пролећа готово да није било мисије којој зараза није однела једнг члана. Нарочито тешко су страдала британске екипе. У Скопљу су умрла два члана јединице британског Црвеног крста. Особље Шкотских женских болница, са седиштем у Крагујевцу, присуствовало је сахранама у три узастопне недеље. Прве две жртве биле су Луиза Џордан и Маргарет Фрејзер звана Меџ. Трећа је била др Елизабет Рос, која је умрла 14. фебруара 1915. године, на свој 37. рођендан. Од почетка осамдесетих година XX века град Крагујевац сваког 14. фебруара одржава помен на њеном гробу“.

Флора Сендс, опчињујућа личност која је чак и по данашњим мерилима живела крајње необичан живот, надахнуће женама широм света, оживљава и заузима своје право историјско место у овој књизи насталој уз помоћ њене породице и на основу необјављиваних приватних документа и фотографија. Године 1954. приликом Флорине посете Београду, Александар Петковић у „Вечерњим новостима“ од 12. новембра у чланку „Наше Енглескиње“ записује њен животни кредо и медицинску мисију : „Ја сам увек била на страни малих нација и слабијих“.

„Делимично инспирисане борбом за равноправност полова и опште право гласа, храбре жене из Велике Британије и других делова Комонвелта дошле су у Србију ризикујући живот како би помогле српским рањеницима. До данашњег дана успомене на њих на веома дирљив начин чувају потомци оних које су неговале у болницама у Крагујевцу, Младеновцу, Врању и другим местима“, записује, између осаталог, Мајкл Девенпорт у уводу књиге.

Београд је храброј Енглескињи која је у своје време била добро позната у читавом свету, осим неколико документарних филмова, даривао и једну улицу на Дедињу. На жалост, у Великој Британији полако пада у заборав.

Поводом стоте годишњице Великог рата, јединствено вишегодишње претраживање историчарке Луиз Милер (1968) која је у Србију први пут крочила 2005. године, Флору Сенс је вратило у други живот.

 

Милица Баковић

 

Ознаке: , , , ,


Одговоре можете пратити кроз RSS 2.0 feed. Можете оставити одговор, или trackback са вашег сајта.

AddThis Social Bookmark Button

Оставите коментар