Розалинд Лејкер, рођена у Великој Британији, као Барбара Овстедал, ауторка је већег броја романа, од којих су најпознатији “Златна лала“ и “На балу с краљем“, и преведени на више од двадесет светских језика. Током студија уметности, била је очарана Версајем и његовим местом у историји  уметности, и то одушевљење никада је није напустило. Захваљујући њеној опсесији историјом Француске и златним данима Версаја, управо су настала њена два најпознатија романа, и донели јој светску славу. Књижевна критика назвала ју је “савременим наследником Александра Диме“.

Читалац романа “На балу с краљем“, стиче утисак да је пред великим, биоскопским платном, на коме се смењују ликови, нижу године током владавине Луја XIV, све до трагичних догађаја француске револуције, на чијој гиљотини ће се завршити живот једне од најпознатајих светских владарки, Марије Антоанете. Ауторка до детаља описује француски двор седамнаестог века, раскошну архитектуру обогаћену и данас најпознатијим уметничким делима, прекрасне вртове и водопаде, сјај балова, богатство и преобилност краљевске трпезе, бљесак раскоши који полако клизи у разврат и декаденцију. Атмосфера на двору и међу онима који су било како повезани са њим, оптерећена је злим намерама, сплеткама и лажима, а у суровој борби и за мрвицу краљевске милости, људски животи не представљају препреку. Супротстављену, још страшнију слику чини свакодневни живот и окружење обичног народа, који у беди, глади и болести, једва опстаје, преносећи то тешко наслеђе својим потомцима, већ рођењем осуђеним на страшно ишчекивање смрти. Додатну казну у таквим околностима чинило је рађање женске деце, јер је отац или брат, а најчешће муж, био господар без милости.

Жана Дремон, супруга сиромашног зидара Теа, оствариће сан који су сигурно све жене имале доносећи децу на свет, сан да њима буде бар мало боље и лакше у животу. Маргериту је Жана родила у чудним околностима, које су наговестиле да ће имати другачију судбину од остале деце из сиромашних породица. Игром случаја, њеном рођењу присуствују четири припита и обесна племића, који траже преноћиште у бедном кућерку Дремонових. Уместо мајке, новорођенче је први у руке узео племић Огистен Русје, обећавши да ће се за седамнаест година вратити да би се оженио њом. Када је престрављена мајка коначно узела своју ћерку у руке, олако изречена шала пијаног племића, постаће њен циљ. Захваљујући својим спретним рукама и уметничкој души, упркос беди, зарађује правећи лепезе од финог материјала, који једва успева да набави. Као залог и подсећање на обећање које је изрекао, Жана прави и поклања лепезу са Маргеритиним именом, племићу Огистену. Он ће је понети, а да ли и заборавити, и којим ће путевима она стићи у руке Маргеритине прануке Розе, сазнајемо читајући дело у једном даху.

                                                                                      Дубравка Илић