Јован Ћирилов: Мајке познатих, Београд, Лагуна, 2011.

Из мноштва мисли у које је човечанство покушавало да сажме поимање материнства, Јован Ћирилов је за корицу своје књиге насловљене Мајке познатих, изабрао дубоку јеврејску мисао која гласи: Бог не може све да стигне; зато је измислио мајку. О свевремености ове пословице, аутор књиге каже: Ова пословица древног народа најбоље изражава однос према мајци као привилегованом бићу током целокупне дуге историје човечанства. Управо ову своју тврдњу, Ћирилов студиозно поткрепљује у уводном поглављу које насловљава Мајке кроз векове. Оно обухвата претпоставке и утемељене увиде о еволуцији овог сложеног односа, засноване на помном тумачењу трагова у уметничким делима, материјалним и писаним споменицима. Пролегомену најобимнијем и најсадржајнијем делу своје књиге, Ћирилов довршава наводећи бројне примере из књижевности, позоришне, музичке, ликовне и филмске уметности, света анимације и стрипа, у којима су на упечатљив начин представљене парадигме односа између мајки и њиховог порода.

Колриџову мисао да су људи оно што од њих начини њихова мајка, потврђују бројни примери из средишњег дела ове веома информативне књиге. На основу обимне литературе, коју неретко наводи као путоказ заинтересованом читаоцу, Ћирилов осликава  ликове мајки истакнутих стваралаца (Леонарда да Винчија, Дирера, Шекспира, Рембранта, Моцарта, Едгара Алана Поа, Толстоја, Фројда, Андресена, Пастернака, Достојевског, Чехова, Кафке, Џојса, Чарлија Чаплина, Тесле, Стерије, Његоша …), па и чак оних појединаца које историја памти као највеће тиране. Са ретким изузецима, мајке су својом љубављу и подршком пресудно утицале на развој и успех потомака, при чему им је од светске славе,  таштине и моћи неупоредиво важније било оно што називамо личном срећом њихове деце. Са посебним пијететом, аутор исписује поглавља о бездетним женама које су својим врлинама и жртвом надмашиле многе којима је било дато да се остваре као биолошке мајке, а књигу закључује веома дирљивом личном историјом и галеријом женских портрета из властитог родослова.

Суптилно следећи знакове на које је упућивала обимна литература, са успехом апострофирајући она места из уметничких дела у којима су овековечене мајке најзначајнијих стваралаца и истакнутих личности протеклих времена и данашњице,  Јован Ћирилов нам дарује књигу која свог читаоца обузима на посебан начин. Ишчитавајући је и размишљајући о овој књизи, сваки читалац у мноштву женских ликова види само један једини, најмилији, лик. Изнад страница написаних у славу мајки, лебди пред његовим очима осмех оне према којој је сам први пут испружио руке тражећи заклон од суровости света у најнежнијем загрљају.

                                                            Оливера Недељковић