Драган М. Тодоровић, Куд се деде Немањића благо, Издање аутора , Чачак, 2010.

Данас када српска села полако али сигурно, не знамо да ли случајно или намерно, тону у заборав и када им се са последњим становником губи сваки траг, ако у књигама не остане забележено, нећемо по камену у маховини, зараслим путевима, опустелим кућама и одавно напуштеним, у коров огрезлим двориштима знати чак ни за легенду. Ако се некад и сазна да је ико икада туда пролазио и живео остаје питање без одговора: како је и зашто неко смогао снаге да напусти свој дом, своју реку, своју шуму и никад се тамо поново не врати.

Пред нама је књига – сведок о небризи за српским селом, потрази за благом и непресушној љубави и то све на граници између мита и стварности. У средишту низа приповести књиге, новинара и публицисте Драгана М. Тодоровића, рођеног у Остри, је загонетна прича о несталом благу деспота Ђурђа Бранковића и потрази за одговором на питање да ли се нешто заиста крије у пећинама испод Соколице. Позивајући се на приповетку угледног историчара, дипломате и министра у влади Кнежевине Србије, Чедомиља Мијатовића, „Рајко од Расине“, аутор подсећа на Страхињу (Рајка од Расине) и његов пут са Мађарицом Маргитом, „на кључни догађај који се десио управо надомак Рудника, у пећини у којој борави Теодосије, описан као вечити и заклети чувар блага српских Немањића.“ О тајни онога што се овде, можда, негде заиста и крије… не зна се много.“ Легенда о Теодосију и скривеном злату која се преноси с колена на колено већ дуго подгрева наду да ће деспотово благо једнога дана бити пронађено.“ Према сведочењу деде Тиосава, аутор бележи следеће: „Због приче о закопаном благу Немањића под Соколицом, било је више копача него на њивама или у руднику угља у Доњој Горевници… Копало се ноћу, кришом од власти…“ До данас, узалуд…

„О Соколици и закопаном благу шушка се већ вековима… није ли то знак да је истина ту  негде..“

Скромни ће благом поново прогласити љубав, здравље и срећу, који су нам
свима потребни у предстојећој Новој години, док многи неће заборавити ни пошалицу
да није све у парама, већ нечега има и у злату. Што се блага тиче, није у Србији први
пут да се не зна куд се оно деде.

Наташа Поповић